Zavodljiva lakoća zaljubljenosti služi samo kao energetska injekcija. Daje polet da bez razmišljanja uskočite glavačke u ono što hladne glave ne biste nikad odabrali. Da volite nekog. Da volite baš tu osobu.
Početni stimulans je neophodan. Na početku.
Mislim, na početku karijere voljenja.
Posle mnogo zaljubljivanja, prestanete da cenite prevarantski trik telesne hemije. Neće vas ona odvesti do srodne duše.
A onda, posle mnogo različitog voljenja, shvatite da je i to sa srodnom dušom samo trik.
Navučeni na hemiju ili na bajku, zavisnost je organska. Fizička i psihička.
Posle mnogo svega, kad sumirate iskustvo, vidite da ste bili zaljubljeni u zabrinjavajući broj budala.
Da ste zabrinjavajuće mnogo puta zatreperili u prepoznavanju srodne duše, spajajući se sa nekom totalnom budalom.
I skontate da ste voleli nekoliko kvalitetnih ljudi, koje ste izgubili, jer vam je falila zaljubljenost. Ili osećaj srodnosti.
Jer ste budala.
U ljubav se uskače naglavačke, a kad izronite i nastavite da plivate, shvatite koliko vam kondicije, snage i upornosti treba za taj poduhvat
Nikad nije kasno da se opametite. Samo je pitanje hoće li vam opamećenost u pogledu težine voljenja ičemu služiti sa 70 godina.
Mada, ko zna? Dok ste živi, možete voleti.
Kako voleti sa mozgom, kad se voljenje bez mozga pokazalo tako uzaludno?
Kako voleti bez pomoći hemije i iluzija?
Kako biti strejt u ljubavi i strasti, kad ste se tako dobro provodili dok ste bili narkoman?
Ali, dobar provod nije realan život. A nije ni ljubav. Dobar ljubavni trip je samo to. Bekstvo od realnosti kome podležu mladi i neiskusni.
Realna ljubav je teška, kao i realan život.
Postavlja vam izazove na koje nikad ne biste pristali, da se ne radi o ljubavi.
Dovodi vas u situacije u kojima se nikad ne biste našli, da se ne radi o ljubavi.
Uči vas da dajete ono što nikada ne biste ni znali da imate, da se ne radi o ljubavi.
Ni jedna hemija i iluzija neće opstati kad ljubljenu osobu pogledate realno. Najčešće nas realnost toliko razočara, da momentalno izgubimo interesovanje i okrenemo se, u potrazi za sledećim objektom ljubljenja, koji će nam omogućiti dejstvo hemije i iluzije.
Ali ako nekog volimo, život ima bezbroj ponižavajućih načina da nam objasni da je to jedino važno i da se to jedino računa. Osećaj da nam je neko naš, blizak i prihvatljiv sa svim što jeste. Da ga poznajemo i očajavamo zbog nekih njegovih osobina, ali da volimo kako se osećamo pored njega. Da ćemo morati mnogo da se potrudimo da se setimo koliko je ta osoba važan deo našeg života, koliko se prožimamo i koliko nam je stalo, sledeći put kad poludimo zbog njene gluposti, inercije, nemarnosti.
Ako nemate nikog koga volite, želećete da ga imate. Zaboravićete koliko je teško postići prisnost, upoznati i prihvatiti nekog i razumeti ga tamo gde je potpuno drugačiji od nas i naročito tamo gde nam se uopšte ne sviđa način na koji je drugačiji od nas.
Ako razmišljate da odbacite nekog koga volite zbog svega teškog što ste uz njega i zbog njega doživeli, razmislite još jednom.
Jer i sledeći put će isto biti teško. A da li će biti teško sa boljom osobom, pitanje je.
Možda vaša srodna duša nije bolja osoba.
