Funkcionisati u stanju ljubavi, zadržati objektivnost i delotvornost u situaciji u koju nas je dovela voljena osoba, potpuno je različito od stanja naprimanosti na sopstvena osećanja. Kad smo pod nabojem, kad se previše uživljavamo, sve shvatamo lično, dramimo, paničimo, preterujemo. Tada više volimo da osećamo svoj ego trip, nego da pokušamo da održimo distancu i da razumemo šta se tu stvarno događa. Tako naprimani, ne vidimo šta je istina, a možda nas i ne zanima. Možda samo želimo da izbesnimo i izbacimo iz sebe strah i nesigurnost na način koji nam je dostupan. Dramoseri često ne biraju reči, a i ne shvataju ih ozbiljno kad drama prođe. A ako volimo dramosera, pa shvatimo ozbiljno to što nam govori, sva je prilika da ćemo se ispovređivati. Ako je inspirisan, pa nas obasipa emocijama, izjavama, obećanjima, razočaraćemo se kad ga prođe napad ljubavi i kad nas pogleda belo kad pokušamo da se pozovemo na njegova osećanja. A ako je lupetao, vređao, grdio, optuživao i omalovažavao, bićemo u šoku i nesrećni što nas on ne razume i ipak ćemo se preispitivati, pokušavajući da otkrijemo da li smo stvarno tako gadni.
U najvećem broju slučajeva, shvatićemo da se osoba pod nabojem samo projektuje, a da smo mi glupi što se primamo. I kad sledeći put zadržimo distancu, pitaćemo se kako smo dođavola, zaglavili sa ovakvim sebičnjakom i zašto uopšte trpimo te gluposti?!
I tada ćemo morati da preispitamo sopstvena osećanja. Verovatno ćemo otkriti da i dalje volimo tu osobu, ali da ne želimo više nikad tako da se osećamo pored nekog.
Dok se primamo, nećemo moći realno da sagledamo stanje stvari.
