Još jedna opasnost naprimavanja je saosećanje. Kad je neko koga volimo povređen, patićemo zajedno sa njim, ali niti ćemo moći da ga utešimo, niti da mu pomognemo. Povređeni možda traži naše saosećanje, ali ako zadržimo bistru glavu i ne plačemo zajedno sa njim, uočićemo ono što njemu promiče pod nabojem. Moći ćemo da ga zagrlimo i pustimo da se isplače, a onda ćemo moći i da mu ponudimo drugačiju perspektivu i mogućnost sagledavanja situacije.
Možda mu se to neće dopasti, možda će se i naljutiti, ali kad ispuca sav naboj, potražiće naš savet i pomoć, jer će mu biti jasno da je realno sagledavanje problema mnogo konstruktivnije od zajedničkog plakanja. Ako se ipak potpuno primimo na nečiju povređenost i reagujemo isto kao on, shvatićemo da to činimo zato što imamo tu povredu u svom iskustvu i da smo se naprimali zbog sopstvenih nezalečenih povreda. A to nije baš tako nesebično, kao što u svom zamahu deluje na početku.
Najdrastičnija nedelotvornost naprimavanja je kad izgubimo glavu u nekoj paničnoj situaciji u kojoj se nalazi neko koga volimo.
Ako se povredio fizički, polomio, posekao, ima neki napad, a mi izgubimo glavu, on bi mogao da izgubi život zbog naše panike.
Treba da budemo sposobni da u paničnim okolnostima reagujemo brzo i pružimo prvu pomoć, dok ne stignemo do lekara, ili dok ne dođe hitna pomoć.
