Kad pogledaš realno, romantika je prilično toksična – shvatamo zaljubljivanje i emotivne odnose kao prst sudbine i kosmičku intervenciju, tražimo svoju drugu polovinu i ubeđeni smo da smo je našli, samo zato što smo se razboleli od zaljubljenosti. Srce peva, ptičice cvrkuću, hormoni bućkaju, a mi uskačemo u taj vrijući kazan, kao glavni sastojak recepta za razočaranje. Mislimo da znamo šta je ljubav, mislimo da je osećamo, dok igramo prema drevnoj hormonskoj koreografiji (baš kao ptice, predatori, papkari i ostala divljač i nejač) i zaogrćemo taj ples sladunjavim velovima romantike.
Divan je to osećaj, biti zaljubljen, govorimo i čežnjivo se smeškamo, klimajući mudro, kao da smo usput saznali nešto što drugi nisu. I uglavnom, o tom divnom osećanju govorimo u prošlom vremenu. Ako je dovoljno vremena prošlo, onda se i razočaranja sećamo samo maglovito, dok su strastveni uzleti živi u našim glavama i srcima i voleli bismo da ih opet doživimo. Iako znamo ono što neki još ne znaju – da ćemo se sigurno opet razočarati, jer razočaranje ide ruku pod ruku sa očaranošću. Čim te nešto zanese, uznese, ushiti i očara, kao sledeće je neminovno da te raznese, tresne i obori (i sabije na dno) i razočara. A realnost života i ljubavi redovno vodi računa da se stvari baš tako odvijaju.
I tako, ako nisi baš totalno kamikaza, posle nekoliko padova i razbijanja, počneš da strahuješ. Kako da se pustiš i poletiš, kad znaš da ćeš da se sunovratiš? Lako, ali dobro, to nije tema. U stvari, možda baš i jeste – lakoća strastvenog uzleta sa punom svešću o posledicama. Ah, strast i puna svest u istoj rečenici! A tek u istoj osobi! A tek u dvema osobama u istom trenutku!
Paradoks protivrečnosti kontradikcije apsurda. Koještarija, takoreći.
