Život se sa vremenom usporava, dok se vreme istovremeno ubrzava – jedan od paradoksa sa kojim se suočavate, naročito onda kad ste sami i zagledani u sebe i svoja prošla iskustva. Razmišljate o tome da li ste propustili sve prave stvari, ili ste ih shvatali olako kad ste ih imali – niste ih prepoznavali i vrednovali i čini vam se da biste sve što imate sada, menjali za neki momenat iz prošlosti, koji je mogao da vam promeni pravac života, samo da ste tada toga bili svesni. Ali, ništa ne možete učiniti, osim da žalite, ili da racionalizujete iz sve snage i da pokušavate da ubedite sebe da treba da skrasite uz nekog ko je dovoljno dobar. To ne mora da bude ljubav vašeg života, samo neko pristojan, ko vam neće previše smetati i ko vas neće mnogo opterećivati, koga ćete – podnositi.
Menjali biste svoju samoću za samoću u vezi. A to nije baš pametna razmena. Kalkulišući sami sa svojim mozgom, možete da ubedite sebe da je ljubav samo ideal, koji ne može biti dostignut, da ste prešli vrhunac svog života i da više nemate ni prava ni mogućnosti da budete toliko zahtevni i izbirljivi, da je potraga za srodnom dušom iluzorna i da svakog pristojnog čoveka možete poštovati i voleti.
Odustali biste od ljubavi, zbog teskobe koju osećate kad pomislite da ćete ostati sami.
Istina je da možete nekog zavoleti zato što je dobar, stabilan, veran i ne pravi vam mnogo problema, da ga možete podnositi, pa čak i uživati sa njim, ali istina je i da to nije ona ljubav koju ste možda nekada predosetili, prepoznali, a možda i doživeli i istina je da je to kompromis. I to ne onaj koji pravite sa nekim, zarad stabilnosti i dnevnog funkcionisanja, nego onaj koji pravite sa svojom dušom, pristajući da polovinu duše prepustite smrti izgladnjivanjem, prebacujući na srce teži posao, nego što može da obavlja.
