Jer, voleti je lako. Pravljenje komporimisa je teško. Prihvatati nekog i pripadati mu celim bićem je lako, držati distancu i voditi svoj život bez osećanja organske povezanosti je teško. Mislite da je samoća teška? Zar ne znate da je teža samoća udvoje?
Mislite da je teško spavati sam, nikoga ne grliti, ne progovoriti ni sa kim ceo vikend, kad se srećni parovi posvećuju jedni drugima i rade sve ono što ljudi rade kada su zajedno. Ali u svojoj čežnji za normalnim stvarima, zaboravljate da su normalne stvari dobre i dragocene, samo kada su prave. Kad stvarno volite onoga pored koga se budite, kad mu želite svu sreću u životu i spremni ste da se žrtvujete zbog toga, a istovremeno strasno želite da sa njim delite tu sreću, do kraja.
Ne, nije normalno praviti kompromis sa dušom, to je samo očajnički potez. A sa mesta očajanja i straha ne možete da napravite normalne izbore. Usamljeni ste. Niko vas ne voli. Nemate sa kim da delite svoje unutrašnje bogatstvo i svoju sposobnost za ljubav. To je istina, trenutno. Ali, krenite sa pozicije tog unutrašnjeg bogatstva i potrebe da ga podelite sa nekim ko želi isto što i vi, zato što ima šta da pruži i podeli, a ne zato što je usamljen i uplašen. Krenite od ljubavi. Jedino tako idete ka ljubavi.
Fotografije: unsplash.com
Brankica Milošević
