Diplomska žurka obično liči na sve osim na ulazak mlade osobe u svet zrelih i odraslih. Tako je bilo i te noći. Splav koji se raspada, konobari pijaniji od gostiju i u toj nekoj priči i ja, iako nisam poznavala momka koji je pravio žurku. U neko doba prišao mi je Tucko, drugar iz osnovne, sa kojim sam došla, vidno razočaran.
“Druže, pa je l’ meni nešto fali? Vidiš onu kamenjarku tamo? Ja joj lepo prišao, ovo, ono, a ona ni da me pogleda. A vidi je, majke ti! Ona šminka joj se razmazala do pola lica, fuj!“
Tucko je klasična engleska škola, visokoobrazovan, dendi autfit, međutim, kada cugne postaje party animal, ali o tome drugom prilikom (kao i svi momci kad se napiju, startuje najveći krš od ribe). Osmotrila sam dotičnu nazovi damu. Sedela je za šankom i zavodila barmena, naravno, da bi dobila piće za dž. Ustala sam, odlučno prišla šanku, naručila sebi piće i pogledala je. Posmatrala me onako, ispod oka.
“Šta ćeš da piješ?”
“Molim???”
“Lepo te pitam šta ćeš da popiješ! Onaj momak kog si upravo iskulirala je moj direktor, a danas me je toliko iznervirao na poslu, tako da sam ti dužnik.”(Ne znam kako sam uspevala da ne prasnem u smeh.)
Naručila je neku žensku brljotinu i započela razgovor sa mnom. Šminka joj je zaista bila razmazana do pola lica.
“Direktor, kažeš?”
“O da, nas dvoje smo zajedno išli u školu, i sada radim u njegovoj firmi, uvozimo instrumente za stomatološke ordinacije.” (Ja kad lažem, stvarno odvalim, zapravo ne znam naziv nijedne stomatološke sprave.)
Tucko nam se polako priključio, valjda da vidi o čemu zborimo.
“I šta sad ti hoćeš”, obratila sam mu se, “družimo se, radimo zajedno, ali to što mi daješ platu 600 evra ne znači da možeš da me izrabljuješ, je l’ znaš?”
Završila sam svoju predstavicu, okrenula se i otišla u nekom pravcu. Ujutru me probudio mobilni telefon. Tridesetak propuštenih poziva, od nekih sedam ujutru. Tucko. Kad se ovaj ludak pre probudi. Pozvala sam ga.
“Dobro, da li si ti normalna? Za ovo ćeš da mi platiš, je l’ znaš! Jedva sam se rešio ludetine! Nisam mog’o iz kola da je izbacim! Osvetiću ti za ovo jednog dana, videćeš!”
Prošle su bogami 2 godine otada, Tucko i dalje startuje raspad ribe kad se nacirka, meni se nije osvetio, a nadimak ga i dalje prati – direktor.
Sledeći slučaj mi je omiljen u mojoj špekulantskoj karijeri. J. se tih godina intezivno družila sa nama. To je jedna od onih devojaka koje sa 200 kinti izađu u grad, a kad ih neko pita šta će da popiju obavezno kažu Bacardi Breezer. Naravno, bila je u filmu da je najbolja riba u društvu, ali to sad nije tema. Elem, odvedem je ja jednom prilikom u kafić u kom je radio moj super drugar Ivan. Ivan je divan momak, ali tih godina je nekako bio lenj za život – imao je svoj stan, auto, nekoliko ispita do kraja faksa i nekako mu je bilo sasvim ok da radi kao šanker u kafiću. I naravno, kad je video J, odmah je usledio dobro poznati scenario – ko je ova, ajd da mi je središ… Nije se usudila da prozbori sa njim više od tri rečenice, a kada sam je pitala kako joj se dopada, odgovorila je – “Pa sladak je, to stoji, ali, mislim, šanker?”
U međuvremenu su je roditelji vratili u rodni gradić iz razloga što je pet godina davala ispit iz prve, tako da joj je poseta prestonici na svakih 6 meseci bila doživljaj. Tako je bilo i ovaj put.
“Ribo, gde me vodiš?”
“Kod Ivana u kafić.”
“Jao, on još radi tamo?”
“Ne, on je sada preuzeo taj kafić.”
“Stvarno?”
Čim smo sele, konobarica je donela dva koktela.
“Devojke, ovo vam šalje Ivan.”
Pogledala sam okolo i videla Ivana kako sedi za šankom. Nisam mogla da verujem kako se potrefilo – dečko je sasvim slučajno izašao u kafić u kom inače radi, poslao drugarici piće ne sluteći da će biti meta jedne od najupornijih grabljivica. Čitavo veče ga je streljala pogledom očekujući povratnu informaciju ili bar koktel. Ali ništa se nije desilo. Krenuo je kući i samo nas pozdravio usput. Sutradan mi je poslao sms – al’ ti se ofucala ona drugarica.
Ne pokušavam da budem neki moralan arbitar i sugerišem kako je sramotno juriti direktore, fudbalere, vlasnike i suvlasnike. Daleko bilo. Svaka roba ima svoga kupca. Ali, šta si do đavola ti? Ok, izgledaš lepo. Kao i još pola miliona devojaka. Posebna si? To svako misli za sebe. Zaslužuješ do jaja frajera? A čime to? Bitno je da nećeš konobara ili studenta. A gle čuda, i oni imaju kriterijume. I ne bih o ovoj temi ni razmišljala da u prevozu nisam čula razgovor dve klinkice. Jedna od njih je uplatila članarinu u nekoj nabudženoj teretani.
“Eto vidiš“, veli ona drugarici, “kako ja sad da znam ko je kakav od tih tipova tamo, kad su svi u trenerkama? Prepoznala sam dvojicu sportista, ali šta ako tamo ide neko mnogo bogatiji od njih? Kako to da saznam?“
E, dete drago… Potrebno ti je više ulaganja od 3.000 RSD da bi to saznala. Da, u trenerkama su svi isti. I u odelima takođe.
A skupi su onoliko u kolikoj meri izbegavaju jeftine ribe.
Sonja Martić je ekspert za profilisanje gradskih faca i vodič kroz ljudske klišee, flegmatična kučka sa ogromnim srcem, koja u sebi nosi neverovatan spoj patrijarhalnog i proevropskog.
