Ja sam učila da je ljubav kad se nekome potpuno predaš, i dušom i telom, i da je brak kruna svega toga i da kad kažeš “Da!” pred Bogom – da je to sveto! Kad sa nekim svoju ljubav konačno potvrdiš i potomstvom, decom koja nose odlike i jednog i drugog, to je nešto još svetije od braka! Bar se sa takvim stavom i ulazi u brak, tačnije, sa takvim stavom se voli do smrti!
Ili to samo ja tako vidim?! I svi oni koji se vole do groba su ludi? I ono što su verni, jesu li i oni sad staromodni?
Ja jesam! Ogradiću se tako, za slučaj da ima onih koji to drugačije posmatraju.
Odbijem, naravno, sve što je gospodin predložio. Moje vaspitanje i etika mi ne dopuštaju tako nešto. Ma, koja etika, moji ideali i savest su prvi koji okidaju bes u meni na pomen takve “šeme”. Zamisli da sam neka koju nije briga za savest, a ni pamet da mi ne smeta? I da se spetljam sa takvim… I da me stigne karma i kazna (u koju, usput, i te kako verujem)? E, to je tačka gde shvatim da to nikad ne bih mogla sebi da uradim, sebi, a i toj ženi koju je prokletnik namerio da vara! A tek kad mi na pamet padnu ta deca kojoj je on otac. Nekako se i rastužim, nakon što me bes prođe…
