Pa, zapitajte se da li biste uopšte mogli da radite nešto drugo? Nešto bez lične odgovornosti, bez kreativnosti, bez imperativa da date sve od sebe. Kad se osećam rastrgnuto između brojnih dnevnih zahteva, ja pomislim kako bih odmorila mozak i kako bih bila normalnija osoba kad bih negde bila kafe-kuvarica, čistačica, domaćica. A onda se zapitam da li poznajem neku kafe-kuvaricu, čistačicu ili domaćicu sa kojom bih se menjala, čija mi se ličnost i način života sviđaju više nego moji i skontam da ne poznajem takvu.
Kad bih nešto morala da živim životima onih koje poznajem, načisto bih odlepila. Dakle, ja moram da volim posao koji radim, da bih uopšte mogla da radim. Pre neki dan sam peglala sinu košulju za maturu. Upozorila sam ga da ću dati sve od sebe i da možda ipak neću uspeti i da se ne obazire na krike i psovke. Zezala sam se kako će sada imati prilike da shvati zašto nikada nije video svoju majku da pegla, ali je nikada nije video ni da doživljava nervni slom.
Dakle, mrzim peglanje. Ono me stavlja u poziciju osobe nesposobne da se izbori sa zadatkom. Da se peglanje ocenjuje, dobila bih dvojku za trud – poklonili bi mi je iz sažaljenja ili straha da me ne rokne srčka. Bilo je napeto, sto puta sam se preznojila i nekako sam uspela da relativno izravnam veće površine. Koliko god se trudila da prevaziđem otpor, da ne očajavam i da budem zadovoljna što nisam ništa progorela i upropastila, bilo je traumatično. Kad bih morala da peglam svakog dana… Ma ne mogu da zamislim taj horor i ne želim da ga zamišljam.
