Zato svakog dana ispisujem kilometre rečenica, a sve tastature na svim računarima i laptopovima koje koristim, načisto su se izlizale i slova su im se obrisala. Ali slova i ne gledam, tipkam svim prstima, onako školski, daktilografski i ponekad se setim da budem zadovoljna zbog te veštine. To mi se sviđalo još u srednjoj školi, kad sam kupila prvu pisaću mašinu i na njoj sama učila slepo kucanje, pre nego što sam u trećoj godini dobila predmet Birotehnika i daktilografija.
Volela sam čiste, bele papire, miris indiga i trake za pisaću mašinu i sve zvuke koja ona proizvodi – kucanje, pomeranje valjka za novi red (takatakatakatakataka-cin-krrrrr-tup-takataka, muzika za moje prste) i ne znam kako sam navikla na ove meke kompjuterske tastature, koje ništa ne sviraju. Naučila sam čak i da ne lupam po njima, kao na početku i moji prsti su zavoleli ovaj nežni klik-klik-klik-klik, koji ne odzvanja i ne menja ton. Jer to je zvuk posla koji volim.
Dajte mi neku temu i kažite mi da vam treba pet hiljada reči za juče, samo me nemojte terati da peglam. Jer ipak se ne radi o manuelnoj veštini (ko ume da kuca sa svih deset prstiju, valjda ume i da drži peglu i šeta njome po ravnoj površini) nego o smislu. Reči imaju smisla, peglanje nema. Tačka. Idem izgužvana, govorim tečno i nosim laptop sa sobom. I spavam sa njim u krevetu, priznajem. Ponekad se probudim usred noći, jer su me napale neke reči, a iskustvo me naučilo da kad muza pozove, moram da se odazovem, inače se ujutru ničeg neću sećati. Stalno razmišljam u temama. Kad neko izgovori neku pravu rečenicu, ja viknem “uuu, to je dobar naslov” i odmah ga ubeležim u telefon. Kad neko provali moj zamišljeni pogled i kaže mi “ali molim te, nemoj da pišeš o tome” ja mu kažem “ali naravno da ću da pišem o tome, zar misliš da samo ti tako razmišljaš i boriš se sa takvim problemima, pa će neko baš tebe da prepozna?”
Srećna sam kad pišem. Ponekad sam umorna kao konj, ponekad mi nije dobro, zabrinuta sam i anksiozna, ali kad počnem da radim (a tada moram da se nateram da počnem) ja se privremeno izlečim. I tako, kad mi uveče nude neki “provod” ja odbijem, jer moram da pišem. Ne kažem im da ću se sigurno bolje provesti, nego da radim bilo šta drugo sa njima. Neka pročitaju, kad budem o tome pisala.
Pročitajte još i ovo:
Saznaj da li si ZASTRAŠUJUĆA osoba
Kad ne možeš više NIŠTA da budeš
Zapratite svoj omiljeni magazin na Youtubeu, Instagramu, Facebooku, Twitteru i pridružite nam se na Viber Public Chatu.
Izvori fotografija: www.askmeoneducation.com, www.creatyst.com, www.yahoo.com
Aleksina Đorđević
