Koliko puta ste čuli ili pročitali kako treba sebi u ogledalu da izjavite ljubav? Niste mogli da izbegnete da saznate nešto o tome, makar ovlaš i usput, pa čak i ako vas to uopšte nije zanimalo i pomislili ste kako je to blesavo i besmisleno. Ako ste ipak uhvatili smisao, možda ste se zadržali na zamišljanju kako bi to blesavo izgledalo? A možda ste pokušali. Ako vam nije uspelo, teško da ste nekome pričali o tome. To je osećaj koji postiđuje i dovodi u nepriliku. Naravno da volite sebe, to je zdravo i prirodno. Ali šašavo je da to govorite sebi naglas, kao neki pacijent duševne bolnice koji je prinuđen da sprovodi čudne mere oporavka, u potrazi za svojim izgubljenim razumom. Da, dotle to ide. Niste valjda ludi da razgovarate sa svojim odrazom u ogledalu?
Oni koji su uhvatili smisao, borili se sa stidom i nelagodnošću i sada sa lakoćom, iskrom u očima, istinskom simpatijom i duboko osećajno izjavljuju sebi ljubav pred ogledalom čak i kad u njemu vide podočnjake, bore, umor i zabrinutost, reći će vam, da to je teško u početku. Deluje šašavo, a kad shvatite da vam ne ide, onda postaje izazov, jer ako to ima smisla, ako je blagotvorno, zdravo i dobro, zašto ne mogu? Koji to otpor treba da savladam? Koliko puta treba da pokušam, dok ne bude istinito i prijatno?
Ta glasna izjava ljubavi pred ogledalom je samo prva prepreka u spoznaji čarolije ovih magičnih reči.
