Otkrivamo: Kako da imaš jaku, blistavu i dugu KOSU?

Belgrade Notes: Novo cool mesto za tvoje letnje uživanje skriveno među krovovima grada

Letnji beauty trend: Kako da postigneš puniji i smeliji izgled obrva koje izgledaju prirodno

Made for a Goddess: Kako da svoju kožu učiniš nežnom i glatkom (ADVERTORIJAL)

5 koraka kako da ovog leta imaš svilenkastu kožu i budeš ženstvena poput boginje

Ovo su OSOBINE muškarca sa kojim će SVE biti moguće!

Vodič kroz modele cipela koje će savršeno pratiti tvoje autfite tokom cele letnje sezone

Anastasija Grujić otkriva omiljeni par obuće koji se može kombinovati za sve prilike

Air Max revolucija uz the Spot

Da li možemo spasiti planetu Zemlju?

Volim te jer…

Volim te jer…

1/3

Ako bismo podvukli crtu i pokušali da sravnamo račune kada je reč o mom emotivnom životu (Sva pravila razuma nalažu da se poslužim “moja najbolja drugarica” kamuflažom, ali ja nemam taj prilepak-odnos ni sa jednom od svojih drugarica, pa mi je malo glupo da lažem), rezultat bi bio… Predstavimo to ovako: Da sam Srbija, bila bih u dugu do potiljka (Oprosti, Srbijo, znam da ti to već jesi, pa tako dobijam na uverljivosti).

Inače, nisam baš neki primer uz koji bi psiholozi (bar kad je reč o ovom slučaju) mogli da se uz prvu jutarnju kafu naslađuju tezom o nedovoljnoj količini pažnje i uništenom detinjstvu koje je dovelo do kasnijih problema u emotivnim vezama. Zato moji roditelji, ta divna bića koja su me odgajila, s vremena na vreme, a kako godine prolaze i sa primetnom tugom i nevericom u očima (To je onaj pogled koji kaže: ’Ćero, kako si ti uopšte završila fakultet? Ako tom brzinom učiš, prvu normalnu vezu ćeš imati kad se ponovo vratiš u pelene…) postave naizgled vrlo jednostavno pitanje: “Šta si u njemu videla?” (Ima i onih komentara: I Zabela ti nije ravna… ali tada se samo šale. Bar se nadam).

par Volim te jer…

I onda, a to su vrlo retke prilike, nemam šta da kažem. Ne znam. Nisam sigurna.

Srećom, obično mi se posle nekoliko meseci loše veze povrati vid, pa lagano nastavim dalje. I pitanja prestanu. Do sledećeg “Stop znaka” (u koji udarim svom snagom i opet vidim svet u 50 nijansi sive, što će reći patetično pojednostavljeno).

Ovaj put nikako da progledam. Kao katarakta koja se stalno vraća. Kada ode, danima se pitam zašto ne odustanem. Nikola Kojo bi rekao: “Još samo dve-tri hiljade, pa ću da se smirim…” Ima toliko ljudi, među njima i zanimljivih, ne verujem u “jedan na jedan” priču o uklapanju duša, osim ako taj jedan nije promenljiva u jednačini. A ipak… I tako sam odlučila da popišem razloge i napravim spisak kao da sam krenula na Kalenić…

Editors choice