Šolja kafe pravila je isprekidane krugove na papiru. Hipnotisani pogled u tačkice oko njih odvlačio mi je misli kao konopcima. Bolje se osećam kada se koncentrišem na krugove.
Danas je treći dan od tvoje smrti. Ne znam da li da budem besna što sam ostala bez tebe ili da budem srećna što ti se više nista ružno ne može desiti. Osećam da je u meni sve umrlo; nemam ni ruke, ni noge, ni glavu. Nepomična biljka kraj prozora.
To jutro doručkovali smo sa decom, baš kao svakog dana. Obećao si Sari i Dejanu da ćeš ih odvesti u zoološki vrt, radosno ste vriskali. Posmatrala sam te kako ih zabavljaš i osluškivala vaš kikot.
Nežno si prilepio usne na moje čelo i obavio me rukama. Svaki put kada bi to činio, osetila sam se isto kao prvi – sigurno. Tako toplo i ušuškano, bez želje da izmilim iz gnezda. Da sam znala da je to naš posledni zagrljaj, ne bih dopustila da odeš na posao.
Volela sam svaki trenutak proveden s tobom. Ako bismo se svađali volela sam to potajno, dok ti pokazujes kako izgledam kada se raspravljam. Kako sam mogla da znam da je to jutro naš poslednji trenutak? Dan je bio isti kao i svaki drugi, lep i sunčan, započet porodičnom rutinom. Učinila bih sve da te sprečim da zatvoris vrata s druge strane. Ne znam kako će moj život izgledati bez tvog toplog tela u krevetu. Ipak, osećam da tvoje prisustvo neće napustiti ovaj dom. Ima ga u jastuku jer miriše na tvoju kosu, u otiscima prstiju i usana na šoljama za kafu, u vazama za bukete koje si mi poklanjao, tvojim odranim patikama za sport, brijačima u kupatilu iznad lavaboa, svim majicama iz ormana. Strahujem da će buđ i ustajalost ubiti tvoj miris iz garderobera. Znam da će sve jednom ispariti, samo ja nisam spremna da odeš. Suviše te volim da bih te pustila.
Spustila sam tvoje telo u tešku, crnu zemlju, duboko, dok mi je vrtoglavica oduzimala snagu da stojim pred ljudima i sažaljivim pogledima. Dovoljno sam učinila, ne mogu dopustiti da odeš iz kuće.
Ljubavi, gde sam ja? Kome se obraćam? Praznom papiru i slinavim maramicama? Čuješ li me?
Preklinjem te da me posetiš u snovima. Tamo ću čekati da te vidim, donekle ću nadoknaditi što te više neću viđati u dnevnom boravku pred televizorom tokom NBA utakmice, i što tvoje prljave čarape neću skupljati svuda po sobi. Gunđala sam zbog toga, a sada mi nedostaje. Ti mi nedostaješ, i sva ljubav koju pružaš.
Spokojno sam prala sudove kada se začulo zvono. Deca su stigla ranije iz škole, već su vršljali po kući praveći neizdrživu buku. Iako sam ih opominjala jurcali su oko oštrih predmeta i ivica, znaš kakav je Dejan kad oživi Betmena.
Zvono postaje naporno i uporno tutnji, na šta moje ignorisanje postaje besmisleno. Na pragu su stajale mlade, plave uniforme, smrknutog lica i očiju ispunjenih sažaljenjem. Saopštenje da si poginuo davilo me je omčom, stiskalo dotok vazduha kroz grlo. Kao da mi je bespomoć pucala u kolena da bih poklekla i ponizno predala dušu.
Tužne suze udovice pekle su obraze, dok su uniformisani članovi pružali maramicu – kao da će to pomoći.
Zatvorivši vrata za sobom, iznenada sam ugledala naše dvoje dece s mačevima u ruci i radoznalošću na licu; pitaju zašto je mama bleda i zašto tata još nije stigao kući. Kako da im objasnim tvoj odlazak? Kako ću ja da popunim tu šupljinu?
Oboje su plakali i molili me da poreknem.
Ivane, nema reči koje bi rekle, nema slike koja bi pokazala, nema pojave koja bi objasnila koliko nam nedostaješ. Sara je nacrtala tebe na nebu kako je posmatraš, ona veruje da je tako. Mama kaže da su mali da će brzo preboleti. Želim da se brzo oporave, ali ne želim da te zaborave. Znam da ću vremenom prestati da plačem i da ću se ponovo smejati Dekijevim lapsusima, ali ništa neće oterati želju da u tim momentima budeš kraj mene.
Dok su mi ljudi na sahrani prilazili, izgovarali reči podrške, meni one ništa nisu značile. Nisam ih ni čula. Obuzela me je ljubomora, razmišljanje zašto ja nisam na njihovom mestu. Toliko sam prazna da ne umem ni da se osećam loše zbog toga.
Možda sve ovo što ti govorim vetar nosi i ti me više ne možeš čuti, ali ja ne želim da verujem da je tako. Osećaj da sam ti rekla dovoljan je da mi održi puls, jer sam potrebna njima. Potrebna sam im zdrava i normalna, izgubili su oca ali ne i majku. Svakog dana bih mogla da razgovaram s tobom, čak i da čujem tvoj glas koji potvrđuje.
Pomozi mi da tako i ostane.
Volim te, zauvek!
“Nema više dana, ni noći, ni stvari;
Gde ne vidim tebe, tvoj usamljeni lik
I pogled što mirno, ni za čim ne mari.
Svako jutro, veče, tišina i krik
Donose mi tajnu koju nosiš ti;
I dok nebo, zemlja, sam tičiji klik
Pričaju o nadi što ti krije tama,
Javljaju se misli gde si uvek ti;
Misli, i još borba s nebom i željama.“
Vladislav Petković- Dis
Katarina Vesin je budući novinar. San joj je da proputuje svet i napiše putopise. Oduvek piše prozu i poeziju, inspiraciju nalazi svuda oko sebe. Veliki je ljubitelj rep i r&b muzike, nepopravljivi je optimista i borac, obožavatelj životinja. Voli modu, a posebnu strast gaji prema obući. “During your life, never stop dreaming. No one can take away your dreams!” (Tupac Shakur)
