Često se u pokušajima da se definiše ljubav navodi da u ljubavnom odnosu partner stavlja potrebe i želje svog partnera iznad svojih, odnosno da je to poriv, čin i dokaz ljubavi. I to je valjda ono što nazivamo žrtvovanjem, zarad dobrobiti onog koga volimo, ustupanje, čak i na sopstvenu štetu zbog dobrobiti drugog bića.

Ali u realnim ljubavnim odnosima je najređa pojava da je oboje partnera spremno na nesebičnu ljubav, na ustupke i davanje, bez očekivanja ičega zauzvrat. Najređe se dešava da se partneri smenjuju u žrtvovanju i ustupanju zarad onog drugog, da se dogovaraju oko toga čije su potrebe ovog momenta prioritetne i da se to odvija bez kalkulacije tipa „ja sam tebi prošli put, a ti meni sad…“

Stavljanje potreba drugog bića iznad svojih sopstvenih, odlika je bezuslovne ljubavi, koja samo brine o tome šta još može da pruži, koja se ne iscrpljuje u davanju, nego u njemu pronalazi svoj puni smisao. Najređe se javlja između dve odrasle osobe, u partnerskom odnosu, jer je tu, u suštini, najmanje potrebna. Nije prirodno voleti partnera više od sebe, ne potrošiti se u davanju i ne zapitati se zašto nam ne uzvraća adekvatno. Nije prirodno voleti nekog i istrajno se žrtvovati, a da u tome ne postoji satisfakcija – osim ako je reč o negovanju ideje da si žrtva ljubavi, jer je to tako plemenito i uzvišeno, jer zapravo neguješ ambicije da postaneš svetica (sveta velikomučenica  Dobrila, zaštitnica žena zaljubljenih u ego-manijake i psihopate, recimo). Nije prirodno, osim tamo gde je prirodno, a to je u odnosu sa decom.

View this post on Instagram

Monday 😃 @tbendina

A post shared by Couple Goals (@couplegoals) on

Comments