U širokim intelektualnim krugovima uvek je bilo aktuelno pljuvati po Šrinku. Umesto da se lepo, kulturno i šablonski priča o politici, klimatskim promenama, korupciji u zdravstvu i reformi (opet) obrazovanja, svako ko nije paor imao je neko antišrinkovsko zapažanje.
Ono što me uvek fasciniralo u tim raspravama jeste količina informacija kojima intelektualci raspolažu (od satnice šrinkovskih emisija, preko imena junaka španskih, turskih i ostalih serija, do imena i biografija svih voditelja), kao i upućenost u sadržaje menjanja velikih žena i ostale rodbine na svim televizijama.
Ne uspevajući ni da učestvujem u intelektualnom pretresanju šrinkerskih tema, ni da pohvatam ko je lik, ko voditelj, a ko akter rijaliti šoua, obično samo blenem otvorenih usta, dok mi se ne zavrti u glavi.
Kao neupućena glupa riba koja kroz staklo svog akvarijuma u neverici bulji u svetlucavi šrinkerski svet. Pitate se kako je to moguće?
Pa nije moguće.
Koliko god se trudila da svoj akvarijum opremim odgovarajućim ribljim društvom, osvetljenjem, kiseonikom, biljkama, kovčežićima sa dragocenostima koje greju moje ’ladno riblje srce, staklo je, jebiga.
Propušta svetlucavu šrinkovsku vibru što zagađuje moju… hmm… vodu koju dišem.
I zabole me da znate, donje peraje, koje se sranje prikazuje na kojoj televiziji. Zašto ja, bre, moram uopšte da čujem za velike baje, menjanje kućnih ljubimaca, rasparene, sve za ljigu, Zgran, Esmeralde, male dame (neka me isprave intelektualci) Mikine napaljenice i dinastije i sve ostale gluposti. I koji se pametnjaković (gost) kod koje pametnjakovićke (voditeljke) sinoć izblamirao, uuu, kako ga je samo isprovocirala!
Eh, da je šrinka samo na Šrinku! Kamo sreće!
Ali raja voli smeće.
Njuška po tuđem đubrištu, hrani se i tovi. Kao svinje. One sve jedu i od svega su debele i jestive.
Eh, da samo raja voli smeće! Kamo sreće!
I onda ja, glupa riba iza stakla u kontaminiranoj vodi, kontam da mi nema opstanka. Intelektualci su tu da me obaveste o svemu o čemu želim da nemam pojma!
Moje je pravo, bre, da nemam pojma škk je veliki ujka!
Moje je pravo da uopšte ne razlikujem televizije prema stepenu šrinkeraja koji serviraju rulji gladnoj boljeg života.
Moje je pravo da, ako hoću (uh, pazi sad blasfemije), uopšte, bre, nemam televizor!
I tako u očajanju pokušavam da filtriram informacije, ali koliko god vešto i lukavo dograđivala filtere, tu jedino pomaže da sam slepa i gluva.
Moram da vidim svetlucava govna, moram da čujem intelektualne rasprave o tome koja je pevačica koliko i šta nadogradila, u kojoj se emisiji ko izblamirao, koji je ukućanin i koliko puta opsovao, umočio, unovčio.
Čak i ako nemam televizor.
Radioaktivni oblaci šrinka sastavni su deo živuće atmosfere u ovom našem akvarijumu (malo većem od ovog mog maleckog). Produktivne ribe blenu kroz staklo i prenose ono što vide – nove recepte za hleba i igara. “Zasenimo gladnu raju šrink lajtom, pa neće ni primetiti da je u tom receptu hleba potpuno izostalo“, kažu one, dogovore se između sebe, onda iscimaju neki Šrink i prirede novi šou.
Spakuju govno u sjajnu foliju i kažu “navali narode, čokolada skoro džabe!” (u bloku reklama od 18 minuta).
I tako, moji intelektualci, toksični šrink odavno vam je isprao mozak.
Te se, kao i uvek, na kraju svake priče o zdravlju, sreći, ljubavi i uspehu, ispostavlja da nije problem u vrsti šrinka, nego koja je glava glavna.
Zato sam rešila da, kad porastem, budem producent. Napraviću emisije: “Menjam glavu”, “Čmarovi”, “Veliki kurat”, “Mikina smorenica” i “Sve na kurac”. Sa napomenom “Ovaj program ne preporučuje se mlađima. A ni starijima.”
A blok reklama zvaće se “daj pare odma’” i ima da svitka sve vreme preko svake reklame. A logo će mi biti ŠKK na maloj zelenoj bljuvotini. Ko mi mazne ideju, alal mu kita!
Aleksina Đorđević, matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.
