Polako postaje nemoguće da se diše, jer ova težina u grudima pritiska celo moje biće. Znam da sam slomljenog srca jer ga više ne osećam, ali ne vidim da se išta tu može promeniti. Uzdam se u vreme. Ono će uskočiti u pomoć i poslati minute da u svoje neispunjene utrobe temeljno isprazne većinu sećanja koja sada imam. Ali, pojedina će zauvek ostati tu. Utrobe vremena ih neće progutati. Zbog tih momenata ću iznova da plačem i verovatno ih nikada neću preboleti. Zato ću uz muziku da dozvolim sebi da se isplačem kako bih progutala knedlu koja mi stoji u grlu.
Uz ovu plejlistu se uvek dobro isplačem, pa sam bila voljna da je podelim sa vama kako bismo plakali zajedno.
