Prečesto smo raskeženih vilica i naoštrenih zuba spremni da ujedamo, pljujemo, gazimo, sudimo. Kakva je to greška u genetskom kodu koja nas tera da preziremo, ugnjetavamo, uživamo u tuđoj patnji, hranimo sujetu? A nismo tako zli. Samo smo ljudi. Ljudi okovani teškim, čeličnim lancima u naprednom 21. veku. Ustuknemo onda kada treba da razumemo.
Razumeti - ne, osuditi - da
Mi, savremenici modernog potrošačkog društva, stvaramo sebi idole, kreiramo ideale po sopstvenim merama da bismo kasnije mogli da uživamo u kobnom trenutku njihovog slavnog propadanja. Trujemo i odbacujemo sopstvene proizvode zato što više ne zadovoljavaju naše umove gladne novog trulog mesa. Zato što pokažu slabost. Zato što pokažu ljudskost. Uspeh se ne prašta, a još manje neuspeh. U njemu se uživa. Niču slova na žutim stranicama koja gutamo zajedno uz popodnevnu kafu, želeći još, još i još. Još drame, još pikanterija. Mrtvo more nikome nije zanimljivo.
To je naša savremena mašina. Impozantna i zahuktana, a šuplja iznutra. Otkrivamo, plasiramo, negujemo, prodajemo, zarađujemo, zasitimo se, uništavamo, bacamo. Prodajemo lepotu, a razaramo čoveka. Rušimo, samo da bismo mogli da uživamo u predstavi. Stojimo sa strane i posmatramo slobodan pad. Upiremo prstom. Zašto svet okreće glavu kada krene na loše? Zašto nam manjka empatije, a zavist ušuškavamo nahranjenim egom? Zašto idemo linijom manjeg otpora, a ne želimo da razumemo?
Postoje li granice, pitanje je sad
Naše idole, one ostvarene i uspešne osobe, ogledala naših teških ambicija pretvaramo u ništavilo onog trenutka kada pokažu da su samo ljudi od krvi i mesa. Prestaju da budu ideal svih naših podsvesnih i svesnih želja, a pretvaraju se u grešna, nesavršena stvorenja vredna prezira jer su popustili pod teretom naših očekivanja. Gledamo ih, divimo im se, a onda spremamo kokice za finale njihove životne drame.
Kako smo to uspeli?
Ipak, jaki nakon pada ustaju još jači. Nagutaju se prašine, ali je potom nonšalantno otresu sa svog ramena. Borci se bore još srdačnije, optimisti postaju superoptimisti. Svoj poraz ne zaboravljaju, ali dignute glave hrle u nove izazove. Ono što ih ne ubije, ne samo da ih ojača, već ih i otrezni. Dok je svet zauzet ruganjem, oni u njega utiskuju žig koji nikada neće izbledeti.
Jaka, jača, najjača
Tamara Ognjanović, student pedagogije i perfekcionista do ludila, dan ne započinje bez ledenog ness-a i muzike, koja je njen smisao života i, po njenom mišljenju, definiše osobu. Zna napamet ceo serijal “Prijatelja”, koji su joj najbolji sedativ. Veruje u moć pogleda. “I don’t like defining myself. I just am” kaže i citira njenu večnu inspiraciju, Britney Spears.
