Možda ja živim u nekom probušenom džepu univerzuma, iz koga muškarci stalno ispadaju i gube se, ali gde god se okrenem, sve same žene. Mislim, same. Bez partnera.
Podižu decu, idu na posao, plaćaju račune, sahranjuju roditelje, vode preduzeća, razboljevaju se i leče, jurcaju na sve strane, sve stižu i svuda ih ima.
Udovice, razvedene, neudavane.
Moja koleginica, razvedena, živi sa majkom, udovicom. Čuvaju dete i brinu se o svemu. Drugarica moje koleginice, razvedena i udovica, živi sa majkom udovicom. Moja prijateljica, udovica, podiže sama dvoje dece, živi sa tetkom, udovicom. Moja sestra, neudavana, živi sa majkom udovicom, druga moja sestra, neudavana, živi sama, pošto je sahranila mamu, razvedenu. Moja doktorka, udovica, moja direktorka, razvedena, na mom spratu, dve udovice, same i ja razvedena sa decom. Da ne idem dalje po soliteru i susedstvu, a tek da ne pitam vas o situaciji u vašoj široj familiji, radnom okruženju i komšiluku, možda vam poremetim percepciju, pa upadnete u onaj džep iz koga muškarci ispadaju.
Svet samih žena
