Ima puno dobrih ljudi koji su nekako dobri na svoju štetu – učiniće za druge ono što ne bi radili za sebe, istupiće daleko van svoje zone komfora da bi nekome pomogli, preopteretiće se obavezama koje prihvataju, jer ne umeju da kažu NE. U tom smislu, najkraća definicija samopoštovanja bi bila da možemo bez nelagodnosti da odbijemo ono što ne možemo i ne želimo da radimo.
Pojam dobrote kroz vaspitanje i socijalizaciju shvatamo i usvajamo kao čin usmeren ka drugim ljudima, a ne ka sebi. Tako nas uče – dobar si kad daješ i činiš drugima, kad vodiš računa o potrebama i osećanjima drugih ljudi, a kad to radiš za sebe, onda si sebičan.
O granicama i samopoštovanju učimo kasnije u životu, na najteži način, kad shvatimo da ne dobijamo zauzvrat ono što dajemo i kad otkrijemo da se zbog toga loše osećamo, da smo u svim svojim najvažnijim odnosima neispunjeni, nezadovoljni i uskraćeni.
Dobrota bi trebalo da nas najdublje ispunjava, da prožima svaku našu akciju i da nam omogućava da se dobro osećamo zbog sebe. Trebalo bi da dajemo sa radošću i zahvalnošću što se tako osećamo, ali da bismo stvarno bili ispunjeni davanjem, moramo da naučimo da stavimo sebe na prvo mesto.
