Prva i osnovna postavka je da vam niko ne može pomoći ukoliko niste spremni da prihvatite odgovornost i da krenete u proces ličnog razvoja, ukoliko niste spremni da sami sebi pomognete. Kad jednom odlučite da vam je potrebno da napravite dublje uvide, da se mentalno, emotivno, energetski i praktično pomerite sa mesta na kome ste zaglavljeni, kad više ne želite samo da životarite, nego da otkrijete i upotrebite svoje pune kapacitete za ispunjen život, tada shvatate da vam je u tome potrebna sva pomoć koju možete dobiti. I to postaje najvažnija stvar u životu – sami sebi postajete prioritet broj jedan.
Rad na sebi je rudarski posao – kopanje po svojim mrakovima (nesvesnim sadržajima), menjanje percepcije (načina na koji posmatrate i tumačite ono što vam se događa), suočavanje sa svojim toksičnim ubeđenjima, samodestrukcijom, samosabotažom, sa automatizmima i obrascima koje je potrebno rasturiti, restaurirati, odbaciti, prevazići.
Ne postoji instant način da se postigne pozitivan pomak. Svi bismo hteli brza i efikasna rešenja, a nju ejdž nam ih nudi u izobilju – samo budite pozitivni! Pišite i izgovarajte afirmacije, svaku negativnu misao i emociju suzbijte pozitivnom i sreća i izobilje će vam padati s neba. Na ovaj način vrlo brzo možete postati fašisti pozitivnosti, koji sve oko sebe iritiraju svojom novootkrivenom alatkom za rad na sebi, koja služi da vam osnaži nadu i veru, a tu snagu onda upotrebljavate da brže i efikasnije potiskujete sve ono negativno. To je kao da plastičnom lopaticom za igranje u pesku krenete u iskopavanje rude – moći ćete samo da grebuckate i tapkate po svojim unutrašnjim zidovima, ni jedan nećete moći da srušite. I onda se pitate zašto vam se ništa posebno pozitivno ne dešava, zašto već niste bogati, srećni u ljubavi, afirmisani u svom poslu. Za iskopavanje ozbiljnih dijamanata, potreban vam je ozbiljan alat – pijuk, bušilica, ašov, štap dinamita tu i tamo… I to nije ni zabavno, ni lako, ni brzo, rudarski je to posao.
