Pošto inače pišem onako kako živim, to vam je – sad je klimakterijum na redu, pa ću češće da pišem o tome. Zato što mi izgleda kao da sam samo ja u klimaksu i pitam se kako je to moguće. Tu i tamo čujem da je nekoj nekoj ženi mlađoj od mene već prestao ciklus, ređe čujem da neka žena priča o tome kako se oseća, često čitam kliničke tekstove o klimakteričnim promenama, a ne naiđoh još na neki ličan tekst. Pišu ljudi – i žene – o depresiji i anksioznosti naveliko, mlad svet se mnogo pati ovih dana (ili je u poslednje vreme progovorio o tome), piše se o slomljenom srcu, ljubavnoj boli koja može da naruši zdravlje, piše se o prevari i oproštaju, piše se o najefikasnijim načinima da postigneš orgazam, o tome kako da pušiš kao profesionalka – deluje kao da nema tabu tema i da danas o svemu možemo da pišemo, pričamo, razmenimo iskustva. Trudnoća, porođaj, postporođajna depresija, faze odrastanja, pubertet i adolescencija, savremeno vaspitanje bez kažnjavanja, ma svašta pametno možeš da saznaš ovih dana iz prve ruke, jer lično iskustvo.
Ja sam bogami, stekla utisak da je klimakterijum (perimenopauza, predklimakterične promene, menopauza) jedna sramna bolest, koju žena koja drži do sebe nikako ne sme da prizna. Idem okolo i zagledam žene mojih godina i starije, sa nekima stanem da porazgovaram, kad god pomenem da me strefio klimaks i da mi nije dobro, taj se razgovor brzo završi, jer izgleda izaziva nelagodnost, a podozrevam i mnogo više od nelagodnosti. Ako ne priznajemo da matorimo, da nam je sistem programiran tako da se najpre isključi naša ženska moć da proizvodimo život, ako prkosimo starenju i vodimo računa o sebi – držimo negativne misli što dalje od sebe, ne prepuštamo se strahovima, ne priznajemo nikome da gutamo kojekakve pilule, ako se držimo dignute glave (sa sređenom frizurom i šminkom), ako prikazujemo sliku borbenosti i neposustajanja, onda ćemo, šta? Zadržati dostojanstvo? Očuvati samopoštovanje? Izazvati divljenje (vau, svaka čast, matora se super drži)? Osnažiti onu priču – nisu bitne godine, nego duh?
