Ma da, super. Znate šta? Jebe mi se za dostojanstvo. Nije mi dobro i hoću da imam prava da mi nije dobro i da kukam što mi nije dobro i da pizdim što sva pozitivnost koju mogu da unesem spolja uopšte nema nikakvog smisla, jer mi neće produžiti ni plodnost, ni mladost ni život. Da, to je životna prekretnica, to su one promene koje svi mrzimo i bojimo ih se, a moramo da ih prihvatamo, da pravimo predstavu od toga kako se baš odlično držimo i kako se dobro nosimo sa onim što nam život donosi. Ma nosite se u tri lepe i vrlo pozitivne materine! Hoću redovne menstruacije, čiji PMS traje pet dana i znam šta mi je i kako ću sa tim, neću produženi PMS koji može da potraje i par godina, laganica, u kome ne znam kako ću da izdržim dan, jer mi se pola vremena vrišti, a pola plače i džaba mi što znam da je to anksioznost i kako me vozi i šta mi radi, mrzim bre tu vožnju!
A kad bih se stvarno samo ja tako osećala, pa da shvatim nekako zašto ne postoji temeljna, organizovana i iskusna podrška ženama u klimakterijumu, psihološka i farmakološka, nego nas tretiraju kao sve ostale osobe sa depresivnim epizodama i rešavaju nas se sa par recepata. To je prirodno, proći će. Ma nemoj! I život je prirodan i proći će, jer je i smrt, pogađate, prirodna.
I trudnoća je prirodna, pa se više niko ne porađa po njivama i ne puštamo porodilje da se muče po pet dana i da umiru na porođaju. I pubertet je prirodan, pa se onoliko angažujemo da razumemo decu i da im pomognemo da prebrode taj težak životni period. Što reče jedna baka – u moje vreme pubertet nije postojao. E pa, izgleda da u naše vreme klimakterijum još uvek nije sasvim legitiman, još uvek je napola ilegalan i retko ko priznaje da ga ima. Štekamo klimaks i pravimo se ludi, da nas ne bi prozivali kako smo lude klimakterične babe. Toliko o samopoštovanju.
