Krijemo li mi to od muškaraca svoje slabosti? Sad mi pade na pamet. Ako priznamo da smo sluđene klimaksom, možda izgubimo moć da ugnjetavamo muški rod i uvrćemo mu muda svojim osećanjem nadmoći i superiornosti? Ili toliko strahujemo od gubitka ženstvenosti i seksepila, pa vodeći se šablonskom mudrošću da oni ne primećuju naše slabosti ako im na njih same ne ukažemo, prećutkujemo klimakterične tegobe?
Mene vala, sve plaši. Trenutno je anksioznost moje srednje ime (Aleksina Anksiozna Đorđević) i uopšte ne zvuči loše. Možda izbacim prezime, pa bude baš kul. Često me napušta smisao za humor, naročito kad treba da se prozezam na temu svoje klimakteričnosti i jednostavno hoću da imam prava da se nadurim i naljutim i nije mi do zezanja. Hoću poštedu. Hoću bolovanje. Hoću skraćeno radno vreme, jer mi mozak ionako radi pola radnog vremena. Hoću poseban tretman, jer klimakterične tegobe. I to je jedini duh koji me nadahnjuje ovog momenta.
Biće, za jedno dva veka, kad se čovečanstvo još malo osvesti povodom prirode. Jer prirodno je da odboluješ kad ti nije dobro. Nije prirodno da se ponašaš kao da ti nije ništa, da “zamazuješ oči protivniku” i glumiš nedodirljivost. Nije prirodno da guraš sa sto posto obaveza kad raspolažeš sa tri posto kapaciteta, jer te celog dana boli glava, imaš nesvestice i uzlupava ti se srce.
I biće, kad počnemo mi žene da podržavamo jedna drugu i da prestanemo da se etiketiramo. To o klimakteričnim babama nisu smislili muškarci, nego žene, sigurna sam. Dakle, možete da se pravite da vam nije ništa, vi znate šta vam je. I ja znam. A ja nameravam da o tome govorim i pišem, koliko god vama bilo neprijatno zbog toga. Pravda za klimakterijum!
Izvor fotografija: instagram.com/cosmo.woman
Aleksina Đorđević
