U našem društvu, poverenje se ne smatra vrlinom, nego slabošću. Osoba koja nastupa otvoreno, koja ne istražuje i ne pokušava da se osigura u odnosima, smatra se naivnom, dok se lukavstvo i kalkulacija cene kao sposobnost za život. Očito, vrlo smo zaostali kad smatramo da spremnost znači naoružanje i odbranu i kad ne vidimo da jedino razoružavanje i poverenje donose mir i sklad.
Zato nedostatak poverenja i ne vidimo kao problem, dok nam ne zasmeta u emotivnim odnosima, dok se ne postavi kao zahtev ljubavi, koji ne možemo da ispunimo, ne možemo da ga ignorišemo i nikako da ga zaobićemo, dok nam ne stvori pakao, tamo gde bi trebalo da umemo da uzgajamo oazu raja, onog za koji smo odgovorni da ga uvedemo u svoj život i da ga negujemo i unapređujemo.
Nismo mi loši, jer smo nepoverljivi – tako smo naučeni i ne znamo bolje. Poverenje se stiče u ranom detinjstvu i predstavlja „ugovor o bliskim odnosima“ koji nas obavezuje da sve što je rečeno i učinjeno shvatimo i prihvatimo kao istinito. Tako upijamo sve što dobijamo od roditelja i porodice i to ne dovodimo u pitanje, dok ne počnemo da stičemo svest o sebi i da sumnjamo u neke vrednosti koje smo usvojili.
