Bliskost je često zastrašujuća, jer zahteva od nas da stanemo pred partnera otvoreni, ranjivi i ogoljeni, sa svim svojim strahovima i slabostima, sa priznavanjem svega za šta smo do maločas vikali, braneći se „nije, neću, ne može tako, ne dozvoljavam!“ To je često toliko teško, bolno i neprijatno, da radije u odnosima biramo seksualnu intimu, kroz koju sebi lakše dopuštamo da kanališemo emocije.
Strah od bliskosti
Plašimo se bliskosti, jer ona podrazumeva ranjivost, a ranjivost je bolna. Zato je telesna intimnost jednostavnija i lakše joj se prepuštamo. Seksualnost nam omogućava da prikrijemo svoju emotivnost – da je usmerimo tamo gde nas neće povrediti.
Muškarci to rade češće od žena i tada jedino u strasti uspevaju da se prepuste emotivnom odnosu. To funkcioniše neko vreme, dok ne postane prepreka dubokom odnosu kome partnerka teži. U bliskosti, kao i u opiranju bliskosti, par je povezan i dvoje su usmereni na to da se ogledaju jedno u drugom i da jedno drugo podstiču na razvoj. To podsticanje takođe nije prijatno, jer se obično dešava kroz sukob. Jedan partner je emotivno nedostupan i distanciran, a drugi mu na to ukazuje svojim nezadovoljstvom, povređenošću, molbama i zahtevima.
