Jedan od zabavnijih načina da se pozabaviš svojim strahovima i mentalnim preprekama i oslobodiš svoje sposobnosti i kapacitete, jeste tehnika „automatskog“ pisanja. Poenta je u tome da bez razmišljanja pišeš sve što ti dolazi, kao da tvoje reči zaobilaze filter uma i izlivaju se pravo u tvoje ruke – najpre odluči da li je za tebe najprihvatljivije da kuckaš po tastaturi, ili ti bolji osećaj stvara olovka u ruci i pisanje na papiru. I onda počni. Zapiši prvo što ti dođe.
To je možda nešto kao: „Oklevam da počnem sa ovim pisanjem, deluje mi glupo i baš mi se to ne radi, uostalom, ne mogu da vidim kako to može da mi pomogne. Isto tako bih mogla da odem kod neke babe da mi „prebaje“ mada bi to možda bilo zanimljivije nego što sad sedim ovde i glupiram se sa nekakvim metodama samopomoći, a mogla bih da prošetam (vidi kako je lepo vreme) i toliko posla imam po kući, nisam brisala prašinu cele zime valjda i sad se baš vidi kad sunce ovako sija, a mogla bih i kupatilo da oribam i treba da pozovem mamu da je pitam da li su joj stigli rezultati i imam još sto stvari, valjda ću ubrzo završiti sa ovim.
Ne znam kako sam uopšte mislila da ovo ima nekog smisla, samo gubim vreme, a toliko toga imam da uradim, a sad bi mi prijateljica rekla da su meni sve druge gluposti preče od mene same i da ću uvek radije da nešto trljkam i briskam i rasklanjam, nego da se umirim, da meditiram, da radim jogu, tja, ima nešto u tome, mislim, u pravu je. Teško mi pada da sedim i pišem i čekam da se kao šta – neka brana podigne u meni i da pokuljaju neki sadržaji koji će me osloboditi…Čega da me oslobode, uopšte? Onog što jesam?
