Aleksandra Kurilić je Master of Fine Arts državnog konzervatorijuma “P. I. Čajkovski” u Kijevu, od 2002. violistkinja u Beogradskoj filharmoniji. Za naš magazin je prenela utiske sa turneje Beogradske filharmonije po Americi i izrazila potrebu za velikom koncertnom dvoranom u Beogradu.
WANNABEMAGAZINE: Najpre o utiscima. Drži li te još atmosfera velikog sveta?
ALEKSANDRA KURILIĆ: Pre bih rekla da me drži atmosfera koncerata i same turneje Beogradske filharmonije u USA ( i još dugo će) nego velikog sveta. Stekla sam utisak da je život u SAD na nekom nivou potpuno isti kao i bilo gde drugde. Izuzetak bi, čini mi se, bio samo Njujork, gde je okruženje 90% kao na Marsu, a 10% kao na Zemlji.
Ti puno putuješ i kao muzičarka i privatno. Čude li se kad kažeš da si iz Srbije? Da li imaš taj osećaj da predstavljaš ne samo sebe, nego i zemlju iz koje dolaziš i šta kažeš strancima o našoj zemlji?
Odgovornost je uvek lična, tako da nisam pobornik generalizacije.Trudim se da uvek imam svest o tome da sam ja ja, da sam odgovorna za sebe i svoje postupke, ali i da dolazim iz Srbije, pa u isto vreme predstavljam i Srbiju. To je posebno izraženo kada su u pitanju koncerti i gostovanja sa Beogradskom filharmonijom. S druge strane, ako su to kraća putovanja , koja su vezana za privatne projekte sa ljudima sa kojima već neko vreme sarađujem, nema tu priče o politici, Srbiji, istoriji, ili ako ima, ima jako malo. Ja stvarno intenzivno živim muziku i samo na tom polju i mogu da delujem. Lično, mislim da je sasvim dovoljno da svako od nas radi svoj posao najbolje što može, da uči, da se usavršava, menja stvari, napredjuje . Samo uspesima i možemo da menjamo na bolje sliku koju svet ima o nama i Srbiji.
Muzika je najuniverzalniji kulturni izraz, a naši muzičari u svetu ambasadori kulture. Molim te da, u tom smislu, prokomentarišeš svoju saradnju sa čuvenim violinistom Nemanjom Radulovićem.
Nemanja je, po mom mišljenju, pravi primer ambasadora kulture. Sjajan violinista i divno ljudsko biće. Pre više godina je osnovao kamerni orkestar pod imenom “Double Sens”, koji je sastavljen od muzičara iz Francuske i Srbije, i mislim da to dovoljno govori o njemu i njegovoj zelji da izgradi mostove , poveze narode i kulture. Saradnja je divna, i sad smo već kao jedna porodica. Upravo je izasao njegov novi cd , na kome sviram i ja u okviru “Double Sens-a” i jako se radujem njegovoj premijeri u Parizu, 18. novembra. On kao solista nastupa širom sveta, dobijao je prestižne nagrade i u samoj Francuskoj i na najbolji mogući način predstavlja Srbiju.
Kako si ti doživela američku turneju? Kao članica orkestra i poslovna žena i lično, kao osoba. Odvaja li se to uopšte?
Čini mi se da se to ne odvaja, jer svaki utisak koji i privatno doživim , na kraju bude jedan dublji emotivni sadržaj koji se kad tad prelije u umetničko, kad tad se ispolji. Američku turneju sam doživela kao jedan san, za koji se iskreno nadam da ću opet sanjati zajedno sa ostalim članovima Beogradske filharmonije. Toliko je sve bilo intenzivno, da ću premotavati film u mesecima koji dolaze. I samo putovanje, moj prvi let preko Atlantika, svakodnevni koncerti i putovanje u sledeći grad, sve je to ostavilo jedan jak utisak. Posebno emotivni su i bili susreti posle koncerata sa našim ljudima u dijaspori.
Kakvi su prostori u kojima ste svirali i koliko znači dobar prostor? Jesu li svi veći i bolji od sale Kolarca u kojoj redovno imate koncerte?
Koncertne sale u kojima smo svirali su bile divne. U odnosu na salu Kolarca pre bi se moglo reći da su to koncertne dvorane. Pored “Karnegi Hola” , koji je svojevrsna institucija medju muzičarima, meni je najjači utisak ostavila dvorana u “Stratmor” muzičkom centru. Dvorana ima 1976 mesta i ogromna je, iz poslednjeg reda publike, na balkonu, vi ste samo tačkica na sceni. Akustika dvorane je takva da u svakom momentu čujete i sebe i svakog ko je na sceni, što daje savršen osećaj sklada i celine, što umnogome olakšava samo sviranje. Imate apsolutnu kontrolu nad tim kako i koliko treba da date u svakom momentu, prelep osećaj da možete da kontrolišete koliko zvuka je potrebno, a da ne pokrijete nekog od kolega koji u tom momentu ima neku solo deonicu. Mislim da to i jeste najteži deo orkestarskog, zajedničkog, sviranja – čuti sebe , a u isto vreme i biti deo celine. Stopiti to “ja” u “mi” !
Moja maštovita priroda mi daje za pravo da jednu takvu, novu, koncertnu dvoranu poželim i Beogradskoj filharmoniji.
Gde je bio najbolji koncert?
U “Karnegi Holu”, ali i to je lični osećaj. On može da bude uzrokovan važnošću sale i samog koncerta, sticajem raznih okolnosti i unutrašnjeg uzbuđenja i lične inspiracije i motivisanosti. Ipak, čini se da je cela Beogradska filharmonija, svaki njen član, svirao sa posebnim žarom na tom koncertu.
U tekstu za Njujork Tajms bilo je nekih kritika na račun neusklađenosti, „labavosti“ i preglasnih delova. Da li je kritika na mestu?
Jeste.
Bivši direktor Beogradske filharmonije, sadašnji ministar kulture, Ivan Tasovac, putovao je sa vama i vrlo je zaslužan za ovu turneju. Kada je zapravo počelo planiranje?
Nisam baš sigurna kada je tačno počelo planiranje same turneje, ali se vrlo dobro sećam trenutka kada je g.Tasovac, tada direktor Beogradske filharmonije, izašao pred orkestar i rekao da smo uspeli (Beogradska filharmonija) da osnujemo Fondaciju u SAD, da smo dobili licencu za tu Fondaciju i da sada možemo da počnemo da radimo na konkretnijim pripremama za turneju, na kojoj bismo predstavili Beogradsku filharmoniju i počeli sa sakupljanjem donacija za novu zgradu (koncertnu dvoranu) u Beogradu. Tome ima možda i više od dve godine.
Možeš li da uporediš koncerte u Kolarcu, pred beogradskom publikom, koja uvek napuni i prepuni salu i koncerte na američkoj turneji?
Mnogo je faktora koji uticu na kvalitet jednog koncerta. Ako ih sve saberem, najznačajnija razlika između koncerata na “Kolarcu” i u Americi je akustička prednost sala i broj mesta u publici. Mi smo profesionalni orkestar i za svaki koncert se tako i spremamo. Sigurna sam da kad bi sala “Kolarca” imala više mesta , da bi opet bila puna na koncertima Beogradske filharmonije. Beogradu stvarno treba prava koncertna dvorana.
I možeš li duh američkog velegrada da uporediš sa beogradskim? Gde te svrstava tvoj osećaj pripadnosti?
Mogu da uporedim, ali je meni sve to isto. Da, to su veći gradovi, sa više stanovnika, sa drugačijom arhitekturom, više turista i mesta za videti, ali na nekom suštinskom nivou, sve je to isto. Ja živim muziku, radim ono što volim, i sa ovolikom količinom entuzijazma, nisam osetila neku veliku razliku izmedju duha američkog velegrada i beogradskog duha. Ja se i inače svugde osećam kao kod kuće.
Aleksina Đorđević
