Osnovali su je Saša Vojnović, Nikola Pandurov i Ljiljana Ilovača. Od ne tako davne 2007. godine uspeva da pruži svim mladim umetničkim dušama mogućnost da izraze svoju kreativnost i sve moguće (i nemoguće) ideje. “Kreativna kuća Maj” nema apsolutno nikakvu finansijsku pomoć, kao ni bilo kakvu vrstu propagande, ali je njihov rad zapažen među ljubiteljima lepog. Ne samo što uspevaju da spoje fotografiju i modu, što su uradili prošle godine svojim editorijalom “High Odium”, nego u područje njihovog rada spada i kratkometražni film, skulptura, razne instalacije, satirične mini-serije. S obzirom na to da se čitava kuća “Maj” ugleda na nadrealiste, dadaiste i umetnike pop-arta može se sa sigurnošću reći da vredi držati ih na oku. Nešto više o “Maju” otkriva nam jedan od osnivača, Nikola Pandurov.
Žene u “High Odium”-u
Šta vas je navelo da se okupite, i uopšte, kako su se kreativne duše našle u moru ostalih?
Pre svega prijateljstvo. Zajednička interesovanja i razgovori probudili su u nama potrebu da zajedno i stvaramo. Još 2007. godine osmislili smo naziv koji će objediniti najrazličitije vidove stvaralaštva, ne noseći u sebi prizvuk naziva nekog već poznatog pravca. Maj kao početak, ponovno rađanje, buđenje prirode i kreativnosti iz zimskog sna. Mi nismo grupa opterećena pravilima, mi nismo opsednuti masovnom “proizvodnjom” umetnosti zarad popularnosti. Mi jesmo inspirisani umetnošću dadaizma, nadrealizma i pop-arta, ali je naše stvaralaštvo prvenstveno odraz ličnih ideja i različitog shvatanja umetnosti i lepog.
Nemoguće je ne primetiti spoj umetnosti i mode u vašem radu. Šta tačno predstavlja modni editorijal “High Odium”?
Pedesete godine uvek inspirišu na svaki mogući način. Bili smo vođeni primerima u savremenoj modnoj fotografiji i uspeli da udruženom voljom svih učesnika napravimo ovaj editorijal. “High Odium” predstavlja spoj mode i manira tog vremena kroz misteriju koja podseća na romane Agate Kristi (Agatha Christie). Sve je to upakovano u jednoj modernoj kući, koja bi mogla čak biti i zaseban lik. Kombinovanjem moderne i autentične odeće iz tog vremena stvorili smo neku novu atmosferu. Aksesoari imaju svoju istoriju, frizure ukazuju na karaktere, a enterijer na bogato nasleđe. Imali smo i tu sreću da sarađujemo sa fenomenalnom fotografkinjom Miom Ćuk, bez koje se čitav ovaj editorijal ne bi mogao toliko dobro zabeležiti.
Užasno ubistvo sa dozom glamura
Tim “Maj” ne čini samo fotografija. U rad vaše grupe ulaze i film i primenjena umetnost, zar ne?
Rad u “Maju” na početku je bio u vezi sa izradom maski i slika. Iako su neke od ovih umetnina stvarane u serijama, bile su povezane idejom i svaka od njih bila je unikatna u potpunosti. Potom smo počeli da se bavimo kratkometražnim filmom, ali i restauracijom starog i izradom novog nameštaja, izradom lampi, skulptura i instalacija.
Stil pedesetih u kontrastu je sa modernim enterijerom
Kako uspevate da se izborite sa preprekama i ograničenjima na koje nailazite?
U početku nismo mnogo marili, ali vremenom su se prepreke i ograničenja samo gomilali. Kako naći prostor za snimanja, fotografisanja, za izradu lampi i umetnina većeg formata, i gde sve to skladištiti? Međutim, uvek je lakše boriti se sa nečim što do kraja možeš ovako ili onako stvoriti sam nego boriti se sa nerazumevanjem pojedinih individua. Vremenom ideje postaju sve ambicioznije i zahtevnije, a nama je sve teže da stvorimo uslove za njihovu realizaciju.
Ako se ne varam, uprkos tome što tek pet godina radite, već ste imali samostalnu izložbu?
Upravo tako. Kafe “Frida” u Novom Sadu prepoznao je u nama kvalitet i talenat, i ustupio nam prostor za prvo izlaganje odabranih dela našeg stvaralaštva javnosti. Izložba je trajala čak mesec i po dana! Bila je veoma posećena, a reakcije ljudi više nego pozitivne. Mogle su se videti maske, lampe, kao i slike i instalacije.
Nijedan član tima ne boji se kontroverze
S obzirom na to da vaš rad obuhvata skoro sve vrste primenjene umetnosti, od koga najviše očekujete podršku?
Upravo zbog širine i sveobuhvatnosti polja našeg umetničkog delovanja, podršku, koja nam vremenom postaje sve neophodnija, očekujemo od institucija kulture, kao i od nevladinih organizacija koje se bave kulturom i umetnošću.
Za kraj, otkrijte nam čemu se najviše nadate kad pogledate na dno šoljice kafe?
To je nada o nesputanom stvaranju, koje okolina podržava i ceni. U iščekivanju toga ispijaćemo neverovatnu količinu kafe i stvarati!
Alice Lavide voli da piše pod pseudonimom i za sebe kaže da mnogo više vremena provodi u oblacima nego na zemlji. Priznaje da je zavisnik od kafe, i ne namerava da prestane da je pije. Neil Gaiman, Terry Pratchett i Douglas Adams su joj najveći uzori i najdraži pisci. Ne bi mogla da preživi u svetu bez tehnologije. “In the beginning the Universe was created. This has made a lot of people very angry and has been widely regarded as a bad move. “ – Douglas Adams
