Kroz prizmu ovog Beograđanina imamo priliku i da upoznamo samu srž i svu lepotu pokreta uzbudljive sportske discipline – parkour. Marko će nam, između ostalog, ispričati i zašto se posvetio baš fotografiji i dizajnu i koliko je strast važan pokretač za sve u životu.
WANNABE MAGAZINE: Kako si počeo da se baviš umetničkom fotografijom i web i grafičkim dizajnom? Šta te je privuklo u čitavoj priči?
MARKO AGOVIĆ: Dugo vremena sam lutao, okušavao se u različitim disciplinama i vidovima umetnosti. Još kao klinac sam dosta crtao i oduvek su me fascinirale igre svetla i senki, ali sam ipak prevalio dug put dok sam shvatio šta je to što me pokreće da stvaram dalje. Mogu slobodno da kažem da sam bio svestran, što se moje umetničke strane tiče, čak sam se okušao i u video produkciji. Ali moja svestranost je imala i određenu cenu, zapravo me je koštala napretka, jer kako kažu “prijatelj svima, zapravo prijatelj nikome”. Tako da sam odlučio da suzim izbor i krenuo putem fotografije i dizajna. Videćemo ko će pobediti.
Beograd kao večita inspiracija
Odakle crpiš energiju i inspiraciju? Šta te najviše ispunjava u ovom vidu umetnosti?
Glavni izvor energije i glavni pokretač da nastavim dalje jeste upravo ljubav prema profesiji kojom se bavim. Uvek imam veliku želju da naučim nešto novo, nikad mi nije teško da izađem napolje i slikam u nedogled, u stanju sam čak i da za dobru fotku prepešačim kilometre, a nekad provodim sate i sate radeći ispred kompjutera. Ne vezujem se za određen stil, niti motiv, uvek želim da eksperimentišem i učim. Isto kao i u vođenju ljubavi, jednostavno, želite da pobudite emociju, strast i nagon. Ako uspete da pobudite ova tri elementa, dobri rezultati su neizbežni. I uvek se trudim da mi slike ne budu stvar rutine.
Dobri rezultati su neizbežni kada probudite emociju, strast i nagon
Pratiš kroz fotografije i grupu momaka koji se bave free runningom (parkourom). Odakle ta saradnja i kako uspevaš da uhvatiš taj čaroban momenat pokreta “ekstremnog sportiste”?
Tačno je, pratim ih gotovo od nastanka i samog formiranja grupe “Team Galaxy”. Tu sam imao sreće, jer jedan od članova te grupe je moj brat, tako da su mi zvezde bile naklonjene u tom pogledu, s obzirom na to da sam uvek imao pristup njihovom radu. Fascinantan sport i opasan, nikako za ljude sa slabim srcem. Prava šteta što mu se ne pridaje više značaja kod nas. A čarolija, odnosno dobra fotografija dolazi nakon višesatnog napornog rada, hiljade ispucanih fotografija i ukočenih leđa. Često nam je dan kratak da bi ostvarili sve ono što smo zamislili, pa nas ostavi nedovršene. Ali gotovo uvek kada sumiramo rezultate, konstatujemo da je dan bio uspešan i da smo napravili kvalitetan materijal.
Parkour je fascinantan i opasan sport, nikako za ljude sa slabim srcem
Da li digitalna fotografija i web dizajn kao nove forme umetnosti, polako sa trona sklanjaju klasiku i nadmašuju je u izrazu i dostupnosti širokim narodnim masama?
To nikako… Činjenica jeste da su ih malo potisnuli sa scene, zato što su nove metode praktičnije, to jest pristupačnije širokim masama, na primer kraća pretraga na Googleu i svaka informacija je na ekranu u roku od nekoliko sekundi. Ali to nikako ne znači da su i bolje, uvek je fotografiju i lep dizajn lepše videti na papiru nego u elektronskoj formi, ipak sama ta fizička interakcija ostavlja drugačiji utisak. Isto su verovali za novine, kao i za radio, da će ih nove tehnologije potisnuti, ali su ipak opstali. Neke stvari jednostavno nikad ne izlaze iz mode.
Čarolija, odnosno dobra fotografija, dolazi nakon višesatnog napornog rada, hiljade ispucanih fotografija i ukočenih leđa
Fotografija u kombinaciji sa dizajnom… beg od realnosti, ulepšana stvarnost ili nešto treće?
Trenutna realnost je nikad sivlja i mada se uvek nadamo boljem, ipak nas nekako to bolje često izneveri. Možda je i najbolje pobeći u zamišljeni svet ideja. Tamo me čeka svet pun lepih slika, izvan problema i granica svakodnevice, koje se trudim da prenesem na “papir”. To objašnjava kolorit i sunčane fotke koje u poslednje vreme pravim. Za sebe mogu reći i da sam očajnički optimista, često pregažen i umoran, ali nikad pognute glave, ni u porazu ne priznajem da sam izgubio.
Svet jakog kolorita i sunčane fotke, negde van problema i granice svakodnevice
Koliko je teško izboriti se za svoje mesto pod suncem danas? Koliko komercijalna fotografija ugrožava umetničku?
Veoma je teško probiti se danas, tehnika je postala pristupačnija u svakom pogledu, svako sebi može da priušti kakav takav foto-aparat ili računar, informacije su lako dostupne, a internet je postao velika nezamenjiva kniga i svako može da okuša sreću i oproba svoje veštine u slikanju ili dizajniranju. Danas je “konkurencija” sve veća i sve je više kvalitetnih umetnika, stoga morate biti sve bolji kako biste dobili svoj prostor na sceni. Ali zapravo konkurencija nije činjenica koja treba da nas plaši ili obeshrabri, konkurencija treba da nas podstakne da radimo više i da budemo kreativniji. Na kraju naporan rad mora da se isplati, a u kojoj meri – to zavisi od toga koliko dobro radimo i naravno faktora sreće. Između komercijale i umetnosti oduvek postoji jaz i izvesno je da će komercijala uvek biti prisutnija. Ja komercijalu vidim kao širokopojasnu bez mnogo detalja, ona nosi jasnu poruku i uglavnom se obraća velikoj grupi ljudi. Za razliku od nje umetnička fotografija je stvar ukusa, ne mora svakom da se dopadne način na koji je prezentovan određeni događaj, ali neizostavno nosi neku priču sa sobom i skrivenu poruku.
Konkurencija nije činjenica koja treba da nas plaši ili obeshrabri, ona treba da nas podstakne da radimo više i da budemo kreativniji
Stefana Pavlović: “Jer ja sam za teatre sa mnogo srca i vatre, teatre smeha i suza, gde nikad ne vlada red, gde ima i svađe, i pesme, i vriske, i aplauza. I kraj se ne zna unapred!”
