Prijatno popodne. Nakon završenog obroka, uz uživanje u fenomenalnom sutlijašu sa višnjama, započinjemo još jedan od do sada bezbroj razgovora o arhitekturi. Moj sagovornik je Miloš Mirosavić, koji zajedno sa Ivanom Popović čini arhitektonski studio im.architektur.
WANNABE MAGAZINE: Miloše, reci mi šta je to arhitektura? Zašto je ona važna?
MILOŠ MIROSAVIĆ: Arhitektura je deo građene sredine koja pored zadovoljavanja potreba korisnika nosi i neku dodatnu vrednost. Rekao bih da su to prostori, objekti ili gradske četvrti, pa čak i celi gradovi koji materijalizuju ideje. Dobra arhitektura gotovo uvek nastaja iz potrebe da se promeni svet, zato nikada nije skromna u nameri. Arhitektura je važna jer nastaje iz vizije. Mogli bismo ovako u nedogled. Ozbiljno pitanje za početak intervjua (Smeh). Da li to znači da ćemo danas razgovarati samo o velikim temama?
Složićeš se sa mnom da je životni prostor i uživanje u njemu prilično subjektivna stvar. Da li pored toga što se arhitektura bavi izgledom samog životnog prostora ona čini i da taj životni prostor bude maksimalno funkcionalan i podređen našim potrebama?
Primetio si da sam pokušao da izbegnem definisanje arhitekture kao umetnosti koja se bavi ulepšavanjem našeg okruženja, pre svega zato što je takvo poimanje arhitekture potpuno netačno. Dakle, da razjasnimo, arhitektura nije nikakvo šminkanje ili kićenje. Arhitektura je rešavanje problema: društvenih, političkih, ekonomskih, zdravstvenih, porodičnih, ljubavnih. Pošto se arhitektura bavi prostorima u kojima živimo, radimo, rađamo se, volimo, umiremo, ona uvek odgovara našim potrebama. Ali kao što svaka pisana reč nije književno delo, nije ni svaka kuća arhitektura. Veći deo onoga što nas okružuje najčešće nije arhitektura.
Da li bi mogao da mi pojasniš zbog čega je funkcionalnost našeg okruženja bitna?
Verovatno zato što kontinuirano potiskivanje neke potrebe dovodi do manifestacija frustracije. Pa tako, da bismo živeli srećne i ispunjene živote, trebaju nam prikladni prostori za rad i koncentraciju, mir i odmor, muvanje, lumpovanje, guranje i gužvu koja prija. Treba nam i dovoljno sunca, zelenila, pogleda na lepe pejzaže ili lepe komšinice. Treba nam mesta da se ispravimo, da potrčimo, da se ostvarimo. U takvim prostorima se razvijaju zdrave i samouverene osobe. Mislim da nam danas u Beogradu, a i u celoj Srbiji, upravo to nedostaje. Neugodni životi su uvek posledica i neugodnog okruženja.
Da li se materijal od koga je nešto napravljeno odražava na ukupan doživljaj našeg okruženja? Može li to rukovoditi i našim raspoloženjem?
Na ovo pitanje je nemoguće dati jednoznačan odgovor. Da, materijal od koga je napravljen neki arhitektonski element svakako utiče na naš doživljaj. Ali ukupan doživljaj okruženja je povezan i sa nivoom nečijeg obrazovanja, bogatstvom iskustva, otvorenošću duha, oštrini percepcije, očekivanjima. Ne bih rekao da postoje hladni i topli materijali, ili lepi i ružni. Sve zavisi od faktora koje sam spomenuo. Isti prostor dve različite osobe mogu veoma različito da dožive. Neko može da se oseća prijatno, a neko veoma neugodno. Beton na primer, potpuno neopravdano, u našoj sredini suviše ljudi povezuje sa arhitekturom koja nije kvalitetna, ili sa lošim životnim uslovima ili ideologijom za koju veruju da je prevaziđena. To je stigma koju ovde nosi materijal od koga se danas u svetu pravi čak i prstenje! Inače, o materijalima imamo puno predrasuda, kao i o svemu drugom. Ali što više edukujemo svoj ukus, to imamo više prilike da nešto razumemo i da u tome uživamo. Tako je i sa hranom i vinom. Ili je možda ova paralela samo posledica mojih trenutnih interesovanja.
Da li je i kako arhitektura povezana sa kulturnim nasleđem?
Neizostavno. Arhitektura je važan deo kulturnog nasleđa i kulture uopšte. Kulturno nasleđe treba razumeti, ali ne treba biti njime opterećen. Mislim da svi mi danas u ovom društvu treba da se posvetimo pomeranju granica i stvaranju nečega što će jednog dana biti deo kulturnog nasleđa. Pri tome mislim i na autore i na korisnike. Pre par godina na fasadi Altes muzeja u Berlinu video sam jedan divan umetnički rad koji je poručivao “All art has been contemporary”. Možda ne bi bilo loše da se pojavi i na fasadi Narodnog muzeja na Trgu republike.
Često pominješ London. Zašto je za tebe London poseban?
London je prestonica nekada velike imperije u koju su se vekovima slivala iskustva i bogatstvo iz celog sveta. U međuvremenu su kolonije dobile nezavisnost, ali magnetizam i značaj mesta nije opao. London privlači talentovane ljude željne uspeha iz različitih kultura, ali privlači i kapital. U Londonu svi žele da dobiju epitet progresivnog i najboljeg. I gradonačelnik Boris Džonson i kompanije za osiguranja i reosiguranja, i umetničke škole, i prodavnice, i kafeterije i restorani. Tolika ambicija uz kapital i kontinuitet u kulturi prosto mora da se materijalizuje u prostoru. Zato je London izuzetan. U Londonu je standard arhitekture i grafičke kulture veoma visok. Sama izloženost takvom standardu ima za posledicu da se vaš lični standard povećava, a ukus oštri. Na primer, tokom odlaska na posao, okruženi ste prostorima, uličnom signalizacijom, posterima i natpisima vrhunskog savremenog dizajna. To znači da se čak i samo boravkom u ovom gradu razvija vaš smisao za savremeni umetnički izraz, arhitekturu ili dizajn. Ne treba zaboraviti da London nije novi grad, niti vizija budućnosti, već mesto na kome se danas nalaze građevine koje su bile avangardne u mnogim epohama. Mislim da je upravo ta koncentracija kvaliteta i visok standard ono što London čini posebnim. Mada, London nije najprijatniji za život među evropskim prestonicama. Madrid ili Berlin su svakako ugodniji. Niti se u Londonu otvaraju nova poglavlja savremene arhitekture grandioznim avangardnim projektima pošto je grad, paradoksalno u odnosu na sve što sam spomenuo, ipak malo konzervativan. Možda je to samo posledica nespremnosti da se u ostrvskoj prestonici velikim budžetima podrži eksperiment od strane države ili krupnog kapitala. A u Parizu, gradu u kome država mnogo hrabrije podržava savremenu arhitekturu, skoro po pravilu se zidaju upravo avangardni objekti kada se troši veliki novac i menja lice gradskih četvrti. Dobar primer su kulturni centar Pompidu, park La Villette ili muzej Quai Branly.
Kakvo je tvoje viđenje savremene arhitekture u Beogradu?
Koliko je život u jednom društvu savremen, toliko je i arhitektura gradova tog društva savremena. Mislim da na Novom Beogradu imamo sjajne primere arhitekture koja je obeležila želju našeg društva da bude savremeno sedamdesetih godina prošlog veka. Takvih projekata već decenijama nema. Niti ima hrabrosti, niti ima velikih ideja.
Da li to znači da savremena arhitektura u Beogradu ne postoji?
Mislim da je ideja o savremenosti u Beogradu pre eksces nego pravilo. Može se naći neki savremeni enterijer, ali je uticaj ovakvih prostora na ukus ili stil života u Beogradu veoma ograničen. A za razumevanje savremene arhitekture neophodno je da je iskusite, da bude deo vašeg svakodnevnog života. Potrebno je ne samo da čitate o savremenim stanovima već da imate priliku da kupite jedan takav, da vam deca ili sestrići idu u savremena obdaništa i škole, da biblioteke budu uzbudljivija i savremenija mesta za okupljanje od kafića, da kada se razbolite idete u savremene bolnice u kojima će vam ambijent pomoći da se bolje osećate i brže ozdravite. I tako stalno velikim koracima napred. Država nažalost ne oseća potrebu da svaki objekat koji gradi ili rekonstruiše, pored optimalnog ispunjavanja funkcije ima i reprezentativnu i edukativnu namenu, a to je za napredak zaista presudno. Na mapi savremene svetske arhitekture skoro i da ne postojimo. Mislim da nije reč o nedostatku novca, što je uvek zgodan izgovor, već pre o nedostatku hrabrosti i odsustvu širine duha. Kako sve više ljudi iz Srbije bude putovalo, radilo ili studiralo u nekim naprednim sredinama u kojima je kultura na višem nivou, verujem da će i potreba za savremenim životom u Beogradu rasti.
Svedoci smo jedne od najvećih građevinskih investicija na našim prostorima – izgradnja mosta preko Ade. Kako taj most sigurno treba da bude jedan od simbola Beograda, u kojoj meri on može da parira savremenim arhitekonskim projetkima mostova u svetu? Da li on može od grada da načini primamljivu destinaciju za turiste?
Veoma me raduje što se gradi most. I sama reč most ima neki plemeniti naboj. O novom mostu mislim da nije ni najlepši ni najružniji u poređenju sa mostovima koji se grade ili su nedavno izgrađeni u svetu. Mislim da je propuštena šansa da se izgradi most koji bi od Beograda, upravo kao što si spomenuo, načinio turističku destinaciju. Tu dodatnu prepoznatljivost grada ili neodoljivi kadar za razglednice Roterdam je dobio Erazmovim mostom, a Njukasl u Velikoj Britaniji Milenijumskim mostom. Ovo su samo dva od mnogobrojnih primera fantastičnih mostova koji su ne tako davno izgrađeni. Da je raspisan ozbiljan međunarodni konkurs sa žirijem koji čine isključivo poznati i svetski priznati stručnjaci od kredibiliteta, i da je investitor pokazao bezkompromisnu nameru da napravi most po kome će ceo svet prepoznati Beograd, uspeh ne bi izostao. Takav most bi bio dovoljan razlog da se neko na vikend uputi za Beograd.
I za kraj nešto o Beogradu koji voliš. Sigurno u ovom gradu postoje neke celine koje odišu posebnim ambijentom. Da li možeš da mi navedeš jednu od njih i kažeš šta je čini posebnom?
Beograd ima mnogo manjih i većih prostora specifične atmosfere, sa jedinstvenim identitetom, a neretko i istorijskim značajem. U ovom današnjem razgovoru izdvojio bih Andrićev venac, iako zima nije godišnje doba u kome ovo mesto može da se doživi na najbolji način. To je jedan od retkih u potpunosti dizajniranih urbanih prostora u gradu nedaleko od galerije Ozon i Pionirskog parka, između objekta u kome se nalazi muzej Ive Andrića i zgrade Predsedništva Srbije, poznate kao Novi dvor. Izuzetno je prijatan tokom letnjih meseci, kada je temperatura vazduha u ovoj zoni bar pet stepeni niža nego u okruženju, i kada u centru grada nema lepšeg mesta za čitanje knjige ili opuštanje uz vodu koja žubori. Ako se tokom letnjih meseci kada „upeče zvezda” setite ovog predloga, svratite da proverite.
Miloš Marković – Filmofil. Gastronom. Zaljubljenik u fotografiju, sneg i besmislene rasprave do kasno u noć. Nema strpljenja za glupost. Voli da se smeje. Obožava kada devojke primete da ima retko maslinasto zelene oči. Neizlečivi romantik. U pokušaju da odraste
