Mišo Filipovac je diplomirao na odseku za zidno slikarstvo na Filološko-umetničkom fakultetu u Kragujevcu, a prošle godine je završio i master studije zidnog slikarstva na istom fakultetu. Po prvi put se predstavlja beogradskoj publici putem samostalne izložbe “Crteži”, koja je otvorena do 17. marta u Domu kulture “Studentski grad”.
Mišo Filipovac, umetnik o umetniku: "Možda se rodimo, možda se oblikujemo i pronađemo, a možda grešimo ili tuđem težimo."
WANNABE MAGAZINE: Šta, zapravo, znači biti umetnik – da li je to profesija ili “dijagnoza”? Da li se čovek rodi kao umetnik i kada ste se vi prvi put osetili tako?
Ako uzmemo činjenicu da je umetnost aktivnost, onda je pojedinac takmičar, a cilj beskonačna širina njegovih dosegnuća. Svakako da značenje ima višesmislenu ulogu. Za mene je umetnost, koliko god sažvakano zvučalo – način života. NE dijagnoza, već posebnost ili prokletstvo koje nosite sa sobom i koje vas navodi na najrazličitije istraživačke izazove. Biti umetnik je velika odgovornost, baš kao i baviti se umetnošću u bilo kojoj njenoj interpretaciji. Smatram da danas umetnik mora biti zaista jedan specifičan izveštač svakodnevice, sposoban da iz svakog, čak i trivijalnog elementa, izvuče priliku za kreaciju. Možda se rodimo, možda se oblikujemo i pronađemo, a možda grešimo ili tuđem težimo. Cilj svima nama je preneti emociju, ponuditi ideju, ući u provokaciju.
Završili ste Umetničku školu u Užicu. Recite nam koji smer i kako ste se kasnije opredelili za zidno slikarstvo?
Da. Za Užice me vežu mnogobrojne uspomene – Umetnička škola, prijatelji, porodica. Završio sam smer konzervator kulturnih dobara, i u to vreme me je zanimala samo boja, tj. slikarstvo. Želja za crtežom, kao i shvatanje te discipline, razvila se tek na studijama. Nije bilo teško opredeliti se. Nije bilo slučajnosti. Sve ide logičnim tokom pripreme za upis na Akademiju, par puta “tresnete” i zatim upišete.
"Želja za crtežom, kao i shvatanje te discipline, razvila se tek na studijama."
Ko su vam uzori?
Kada čitam tuđe intervjue, uvek zastanem kod ovog pitanja i pomislim: “Je l’ svi mi moramo da imamo tog nekog uzora?” Postoje, naravno, osobe čiji rad pratim i volim, ali nemam baš uzora. U svima nama, koji se bavimo ovim poslom, otvaraju se i zatvaraju neke priče i poglavlja. Tražiti inspiraciju iz sebe čini mi se jedino ispravnim. Uspeti sve to da iscrtate, ispišete i odglumite. Istinska umetnost se crpi iz nas samih i okoline, biva samo nadahnuta ili podstaknuta mukom velikih majstora.
Proglašeni ste za zvanično najboljeg studenta Zlatiborskog okruga 2009. godine, osvojili ste mnogobrojne nagrade. Recite nam nešto o tome. Koja od tih nagrada vam je najznačajnija i zbog čega?
Prva pomenuta, negde mi je možda najdraža! Lep je osećaj ravnoteže kada vidite i osetite da to što radite i iskreno verujete u to, neko sagleda objektivno, proceni, a zatim i nagradi. Istakao bih nagradu XV Bijenale crteža Srbije 2009. godine, povodom koje sada i pravim samostalnu izložbu u istoimenom prostoru. Ona je, eto, najznačajnija, ako se uzme u obzir da sam i najmlađi nagrađeni dobitnik te prestižne studentske nagrade za crtež. Donela mi je predstavljanje Beogradu na način kakav sam želeo da počnem samostalnu izlagačku sezonu.
Filipovac je dobitnik nagrade XV Bijenala crteža Srbije 2009. godine
Učestvovali ste na mnogobrojnim kolektivnim izložbama, a imali ste i nekoliko samostalnih. Ovo je vaša prva velika samostalna izložba u Beogradu. Recite nam nešto o tome.
Izložba je sinteza mog dosadašnjeg rada i istraživanja širokih mogućnosti medija crteža. Radovi potiču iz različitih ciklusa koje sam stvarao. Publici se otvaraju moje lične zabeleške i intimni doživljaji crteža, sprovedeni kroz portrete, aktove, skice i segmente erotike. Sada tek priča počinje da živi u ovom belom prostoru. Za mene je crtež način izražavanja. Znamo da je stariji i od pisane reči. Uvek mu se vraćam, podjednako strasno, kroz skicu ili veliki format.
Trenutno radite kao stručni saradnik na Filološko-umetničkom fakultetu u Kragujevcu. Kakvi su vam planovi za budućnost?
Za sada sam zaposlen na matičnom fakultetu gde sam se i školovao. Ponosan sam što mi je ukazano poverenje da nastavim tamo gde sam sticao znanje i oblikovao svoju likovnost. Budućnost? Hm, pa hajde da kažem da su u planu upis na doktorske studije iz oblasti crteža ili kostima. Možda neki put i posvećenost svemu ovome na nekom višem nivou… Mlad sam, ali nisam nikad za velike promene. Život me nije ujedao i volim ga. Raduje me kiša, nedelja, šiška, šarene olovke… Eto, lepo mi je valjda i ovde. Sve to ima i ovde!
Govorite kako biste voleli da ostanete da radite i stvarate u Srbiji. Šta mislite generalno o našoj umetničkoj sceni i njenoj budućnosti? Postoji li nešto autentično “srpsko” što naše umetnike odvaja od ostalih?
Rekao sam to jednom prilikom, sećam se, ali nisam ostao istog mišljenja. Naša umetnička scena obiluje kvalitetnim mladim stvaraocima, koji se još uvek bore i pokušavaju da opstanu ovde. Umetnost je teška profesija, koja se još teže ostvaruje u Srbiji. Nemate mnogo prostora za velika umetnička delovanja i sprovođenja inovativnosti. Sve ostaje na borbi nas mladih, ali mislim da su često te borbe uzaludne. Prosto treba putovati, otići, pa se vratiti ili ostati. Poželjno je pokušati. O nekoj popularnoj sceni neću govoriti. Svašta je dostupno, sve možete danas. Možda je i to problem što je sve nekako postalo dobro, prekul i ludo. Samim tim i čudno. Nedostaje nivo, nedostaje ukus, nedostaje i novac za sve to… Neophodno je čak i ovde pomenuti ga. Hajde da završimo optimistično, pa da citiram reči dragog profesora: “Centar sveta je tamo gde ste vi, a ne gde vam drugi kažu.”
Ivana Timotijević– Perfekcionista, Pesimista, Prznica, Piskaralo, Pametnica, Patuljčica, Prostakuša i Plemkinja, zloPamtilo…
