Nemanja Velikić je u novinarstvu već 11 godina, a gledaoci ga najviše pamte kao spikera. Radio je u mnogim informativnim redakcijama, a njegova karijera počela je slučajno kada se prijavio na audiciju lokalne radio-stanice. Od tada novinarstvo za njega nije samo profesija već način života i svesti!
WANNABE: Kako ste se odlučili za novinarstvo?
NEMANJA: Sa ove vremenske i iskustvene distance, mogu reći da se od nekih zapisanih tamo negde puteva, ne može pobeći. Samo treba pratiti znakove pored puta. Doslovno. Oduvek sam imao sklonost ka javnom nastupu. Kao osnovac bavio sam se plesom, igrao folklor, učestvovao u dramskim sekcijama… Tada nesvestan da je scena ono što me zapravo privlači i što će mi biti životni poziv. Da je sve kod mene “slučajno” u životu, najbolje govori izbor srednje škole. Upisujem medicinsku i posle samo godinu dana prijavljujem se na audiciju lokalne radio-stanice i tako praktično, započinjem karijeru. Nakon toga sledi televizija jedna, druga, treća… uh, koliko sam ih samo sticajem okolnosti promenio. Diplomiram novinarstvo kao jedan od najboljih studenata u generaciji, i eto… danas uživam radeći posao u koji su spakovane moje dve velike ljubavi: medicina i novinarstvo. Pitam ja sada vas: verujete li i dalje u slučajnosti?
Skoro celu karijeru proveli ste radeći u informativnoj redakciji. Koji su izazovi koje donosi rad u informativnom programu?
Rad u informativnom programu je nešto što se podrazumevalo od početka moje karijere. Nekako sam to ja. Od glasa, preko izgleda do karaktera koji zahteva ovakva vrsta programa. Iako sam u 11 godina dugoj karijeri imao izlete i u zabavnim formatima, gledaoci me znaju kao spikera i novinara informativnih formi. I to mi ne smeta. Tu se zaista osećam kao riba u vodi. Prvo i najvažnije, rad u informativi apsolutno isključuje radno vreme. Moje kolege i ja na poslu smo neretko i po 12 sati. Nikada neću zaboraviti jednu izbornu noć u Americi, tada radeći na televiziji FOX, zbog koje sam morao u tri sata iza ponoći da dođem na posao i preuzmem vođenje vanrednog programa, a zatim nastavim svoju regularnu smenu. Neophodna je velika količina doze fleksibilnosti i spremnosti da se zarad kvalitetnog izveštaja žrtvuju neke stvari koje ljudi koji ne rade posao novinara, nikada neće razumeti. Novinarstvo nije profesija, to je način života i svesti.
Koje su prednosti televizijskog novinarstva u odnosu na druge forme?
Televizija se radi, radio se voli. Ovu rečenicu će vam, siguran sam, reći većina mojih kolega koji su imali to zadovoljstvo da karijere započnu u “magičnoj kutiji”. Odgovorno tvrdim, da dobar televizijski voditelj, spiker posebno, u većini slučajeva potiče sa radija. To je medij koji ima dušu. Koji opija i mami. Televizija je surova. Ne oprašta ništa. Čak je i zla barbika. Otkriva i ono što želimo da sakrijemo. I to je ta druga dimenzija realnosti televizije. Par slika, “live” prenosi i prenošenje života u realnom vremenu bez mnogo reči, televiziju odvaja od novina i radija. Internet je opasan sparing partner. Ali, stara dama još uvek se ne da. Televizija sa druge strane, donosi popularnost, prepoznatljivost… A danas je to, nažalost, vodeća mera vrednosti u kapitalističkom društvu. Vrediš onoliko koliko si bogat i koliko si prepoznatljiv. Novine me nikada nisu privlačile. Retorika mi je draža.
Šta je za jednog prezentera vesti potrebno, osim prijatnog fizičkog izgleda?
Biću slobodan da zaključim da se u Vašem pitanju kao uslov svih uslova, fizička privlačnost nameće kao nešto od čega se kreće u selekciji kadrova. Kao neko ko je pripadnik stare škole ovog posla, ne bih se složio sa tim. Danas je postalo najnevažnije kako neko čita, izgovara vokale i koliko je vešt da prezentuje ono zbog čega je tu. Prozodija se totalno izgubila. Nikada neću razumeti da i ti ljudi koji bazično nemaju talenta za posao TV prezentera, sebi dozvoljavaju da stanu pred kameru i izlažu se očima javnosti. Informativni program zahteva lepotu koja je neprimetna. Veći akcenat je na držanju, samopouzdanju, dostojanstvu i onog što ste u sebe uložili školovanjem i edukacijama. U srpskim medijima ima veoma lepih žena i muškaraca, a lepota valjda spasava svet?
Novinarstvo je stresna profesija u kojoj su rokovi najvažnija stvar. Kako ste se izborili sa pritiscima?
Borim se! (smeh) Znate kako, sve mi je teže kako godine prolaze. U glavi mi sve češće odzvanja misao da je novinarstvo najbolje ako se napusti na vreme. Ne kažem da mi je vreme, ali intenzivno razmišljam o nekoj mirnijoj luci. Kada ste na početku karijere, sve vam je važno, želite da ste uvek i na svakom mestu prvi, da vam ništa ne promakne… Kako godine prolaze, shvatite da je sve to moglo i bez vas i da su došli neki novi klinci koji sada rade to isto što ste i vi nekada. To je trenutak kada polako povlačite ručnu i razmišljate šta dalje. Nisam još na ručnoj, ali pažljivo vozim.
Da li vas je neki neuspeh ili neispunjen zadatak motivisao da budete još bolji?
Ne bih mogao da to definišem kao neuspeh. Nisam ih zapravo ni imao nešto mnogo u karijeri. Pre bih to ilustrovao preprekama. Ili pomeranjem granica. Kada ste na početku, trudite se da dostignete neke ciljeve. Kako idete ka njima, shvatate da možete još, i još i još… Pomeranje granica čini da se osećate moćno i da vam samopouzdanje bude jače, a samim tim i motor za nove uspehe. Kao svaki Lav, poraze ne priznajem. Svaki je poraz prikrivena šansa za uspeh. Nesporno je i da će svaki neuspeh samosvesnog čoveka naterati da stavi prst na čelo i preispita da li je to što radi dovoljno i dobro…
S obzirom na to da radite na televiziji, da li vas to obavezuje da vodite računa o svom izgledu?
To kod mene nije u međusobnoj korelaciji. Rad na televiziji je moj posao, a nega tela nešto što su me od malena učili da moram da sprovodim. E sad, kako sam tako naučen i kako radim na televiziji, dolazimo do idealne kombinacije. Volim da vodim računa o sebi, o svom izgledu, zdravlju, jer je to odraz samopoštovanja prevashodno. Sve ono što namažemo na lice, unesemo u organizam, vežbamo… naše telo pamti. A to je veoma važno za poznije godine kada ne radi sve kao sa 20 ili 30 godina.
Šta mislite da je važno za dobar stil svakog muškarca?
Stil se ne kupuje, to je davno objašnjeno. Ovo se idealno nadovezuje na prethodno pitanje. Negovan muškarac je i stilizovan muškarac. Utisku u velikoj meri doprinose detalji. To je kod muškarca veoma važno. Dobar sat, kvalitetne cipele, dobro skrojena odela, dobro ošišana kosa. Nažalost, na muškarcu se vidi kada je neka garderoba lošijeg kvaliteta. Pre i posle svega, stav.
Da možete da promenite nešto iz prošlosti, šta bi to bilo?
Apsolutno ništa. Prošlost ostavimo tamo gde joj je i mesto, u prošlosti. Da nije te prošlosti, ja danas ne bih bio ovakav kakav sam danas. Određuje nas i trasira put. Jer, i sutra je deo prošlosti.
Šta je Vaše oružje protiv stresa?
Razmišljanje o stresoru. Da li je to oko čega gubimo glavu, zaista toga vredno? Šta smo mi uradili da do toga dođe? Lično, ne volim da mnogo govorim o onome oko čega sam doživeo stres. To su trenuci kada želim da se osamim i saberem misli. Razložno rekonstruišem celu situaciju. Nisam pristalica taloženja stvari u fioku, jer kad-tad isplivaju. Pristalica sam razgovora i kulturnog dijaloga. Od praktičnih saveta, glasam za plivanje u olimpijskom bazenu.
