Njega nije potrebno posebno predstaviti, znate ga kao bivšeg člana Bad Copy-ja, učesnika “Velikog Brata”, producenta, muzičara, a uskoro i kolumnistu Wannabe Magazina!
WANNABE MAGAZINE: O, zdravo čoveče, pa gde si ti? Nema te nigde na medijskom nebu ovih dana! Zašto?
SKAJ VIKLER: O, zdravo i tebi! Medijsko nebo zvuči kao mesto sa sumnjivim konobarima, a ja ne bih da se probudim u Bangkoku sa Majk Tajson tetovažom na licu. Jednostavno, nije bilo razloga da se pojavljujem, pa sam to prepustio zainteresovanijim strankama medijskog sazvežđa.
Kako da te najbolje predstavim našim čitaocima – kao Đorđa Miljenovića, poznatijeg kao Skaj Vikler (Sky Wikluh), onog malog, nekulturnog iz Velikog Brata, bivšeg člana grupe Bad Copy, ili producenta, svestranog muzičara i hip hopera?
Možda kao pravog pravcatog virtuoza u stonom fudbalu? Ili neurohirurga sa Bora Bore? Pisca romana “Nikad nije kasno za pravi debakl” ? Kako god želiš.
Kada planiraš nastavak priča o doživljajima Dragutina Milinkovića?
Trenutno ne planiram ništa što se toga tiče. Drugi deo sam napisao, ali neću sarađivati sa izdavačkom kućom koja je izdala “Debakl”, zbog meni nerazumljivih načina njihove distribucije i marketinga. Ako postoji svest o tome da ljudi više ne čitaju knjige, i da bi knjige trebalo ipak vratiti u ruke čitalaca, nije normalno da one koštaju kao Faberžeova jaja, i da mogu da se pribave isključivo u okolini Saturna. Kusturica ima sjajan sistem – njegova knjiga košta duplo manje od moje, i može da se kupi na svakom kiosku. I on je Kusturica, naravno. I naravno, kako kaže legendarni Džon Vaters : ” We need to make books cool again. If you go home with somebody and they don’t have books, don’t fuck them.”
Šta misliš o činjenici da danas svakome može da padne na pamet da izda knjigu, bude pevač, slikar, i uopšte sebe nazove umetnikom?
Nemam problem sa tim što im pada na pamet, već što to i realizuju. Ali, šta sad? Ako se čovek tako oseća, nek to i radi. Više mi je muka od školovanih pisaca koji ništa nisu napisali, a drže govore o tome kako je to teško, i od velikomučeničkih muzičara sa svršenom Akademijom koji ništa ne komponuju, a žale se što je ovde sranje muzika. Ko ih jebe.
Kakvu muziku slušaš ovog proleća?
Svoju koju radim, uglavnom. Uveče je to radio “SomaFm” i kanal “Drone Zone”. To me uspavljuje i sanjam neverovatne budalaštine.
Šta je sa tvojom muzikom? Kada možemo da očekujemo neki novi muzički projekat i kakve će tematike biti?
Album koji privodim kraju sa mojim kolegom i velikim ortakom DJ Rahmanee-jem, zvaće se “Do kraja sveta”, i biće zbir postapokaliptičnih ljubavnih pesama. Kada kažem ljubav, ne mislim striktno na romantiku. Stilski je to drum’n’bass, dubstep, breakbeat, u surovom clash-u sa hard rock-om i punk muzikom. Ljudi već odlepljuju na nove stvari na nastupima, a uskoro će svi imati priliku da ih skinu za “dž” sa neta.
Za tebe kažu da si najrespektabilniji srpski hip hop autor, producent i izvođač. Da li ti prija taj epitet “najrespektabilniji” i šta tačno imaš od toga?
Nikada nisam čuo da me je iko tako nazvao. Povremeno pijan čitam komentare na You Tube-u i tamo me sigurno nisu tako zvali. Pička, gej, smarač… toga je bilo. Respektabilan…mora da je neka greška.
Kakva je trenutna situacija u domaćem hip hop-u?
Onakva kakvom je hip hoperi prave. Scena je tužna, čast izuzecima, ali sve me više podseća na vreme koje sam se jako trudio da zaboravim. Valja da se prezimi ta tuga i dočeka neko lepše vreme.
Planiraš li da okupljaš Bad Copy u skorijoj budućnosti?
Bad Copy priča je završena. Mislim da smo se zaustavili u pravom trenutku. Čini mi se da bi sve dalje bilo ofucano, a i nešto što nam je ostalo u uspomeni kao velika ljubav, ne bi trebalo da postane mašinerija za zgrtanje novca kratkog fitilja. Svi se još družimo, ponekad pričamo o tome, ali shvatimo da su stvari o.k. kakve su sad.
Slušajući mnoge pesme koje se vrte ovih dana, imam osećaj da se mnogi bave hip hop-om samo da bi nešto rekli, a ne zato što imaju nešto da kažu. Da li se radi o nedostataku kreativnosti ili danas mnogi slede trendove koje možemo videti na američkoj hip hop sceni?
Pravo da ti kažem, intenzivno ne slušam rep već pet ili šest godina. Domaći naročito. Tu i tamo se zabode nešto interesantno, ali to ubrzo sagori i ispari iz sećanja. Praćenje trendova je pišanje uz vetar. Toliko brzo se smene i sve dosadi za sekund. Ako i ima takvih kod nas, onda izjavljujem saučešće njihovim karijerama.
U tvojim pesmama ima i mraka i optimizma. Protiv čega i koga se boriš u njima?
Samo pevam i sviram. Svaka borba je uzaludna, osim protiv sebe. Tu sam još uvek svoj prekaljeni oponent.
Da li te je nerviralo kada si se u našao na udaru cenzure zbog previše psovki na albumu “Zagađenje u Japanu”?
Pa nije baš da sam očekivao da će mi pesme puštati u vrtićima i osnovnim školama za vreme odmora. Nije me nešto naročito potreslo, bio sam svestan činjenice da sam otišao daleko za narod koji očekuje praznu priču i retardirane melodije. Mladost i neiskustvo.
Zašto devojke nazivaš najrazličitijim imenima, pa i “bičarkama” ?
A zašto ti nazivaš momke raznim imenima, pa i svinjama? Svaka karakterna osobina mora biti imenovana, a ponekad je to čist opis vokacije dotične osobe. Sklon sam ženama, volim ih do imbecilizma, ali neke su jednostavno – “bičarke”.
Da li se kaješ zbog ulaska u kuću Velikog brata i cele medijske frke koja je usledila nakon toga?
Ne žalim preterano ni za čim, posao mi je krenuo vrtoglavom brzinom, upoznao sam drugu stranu slave i provodio se kao Džej Zi. Novinari su se malo zajebavali sa mnom, ali sam domišljato stao na put tom problemu. Ne bih u detalje, ali ću reći da sam jedno vreme bio na ignore listi mnogih časopisa i novina, što mi je bilo potpuno o.k. Sad me neke druge stvari interesuju, a to sve izgleda kao daleka prošlost.
Mislim da te mnogo mama ne bi htelo za zeta posle učešćsa u istom?
Mislim da se hiljade mama koje su mi bile potencijalne tašte, ne bi složile sa tobom.
Jedno vreme nisam mogla novine da otvorim, a da ne pročitam neku pikanteriju iz tvog ljubavnog života – voliš, orgijaš, raskidaš, miriš se, orgijaš, ženiš se, razvodiš se, orgijaš…Da li si se konačno skrasio?
Izvini zbog toga. Skrašen – spašen. A vreme će pokazati. Imam bilion razloga da povučem ručnu, ali intervjui Čarlija Šina mi ne pomažu mnogo.
Šta sebi ne možeš da oprostiš?
Sve mogu i hoću sebi da oprostim. Takav sam ti ja čovek.
Šta bi prvo promenio kod sebe?
Jetru, da mi opet bude kao u petnaestogodišnjaka.
Je l’ ideš u kafanu?
Bolje pitanje je: “Ideš li kući iz kafane?”
Za koje pare bi pevao narodnu muziku?
Isključivo besplatno, ali na moj način. Distorzirane drombulje, kofa sa slanom vodom i punjeni gepard su od krucijalne važnosti za moje izvođenje narodne muzike.
Šta ortaci ne znaju, a ribe znaju?
Ma vi sve znate, samo se folirate. Imam utisak da su žene još u prošlosti ukapirale da zapravo muškarci ništa ne znaju, ali da ih je lakše kontrolisati ako su ostavljeni nasukani na ideju da sve znaju. Ja se vama divim, gradio bih vam hramove u obliku kolosalnih predivnih vagina. Pregina.
S obzirom da postaješ kolumnista Wannabe Magazine-a, o čemu ćeš pisati? Hoćeš li nas učiti o nekim muško-ženskim forama ili ćemo čitati neke mudrosti o životu?
Čitaćete neverovatne stvari. Gledaćete kako cvetam iz idiota u potpunog imbecila, smejaćete se, mrzeti me, pljuvati i graditi mi spomenike. Sačekajte strpljivo prvi tekst, svideće vam se. Meni je super.
Jelena Tanasić je rođena da obožava – Crveni lak. Čokoladne kolače. Mojito & kafu. Čitanje novina od pozadi. Čitanje knjiga. Papir i olovku. Kreativni haos. Bajke o vilenjacima i vilama. Filmove iz doba zlatnog Holivuda. Marinu Abramović. Leto. Miris šume posle letnjeg pljuska. Naočare brenda Ray Ban. Glam Punk modu. Štikle. Nitne. Narukvice. Pozorišta & bioskop. Citat Žan Kokto: “U sebi osećam anđela koga neprestano šokiram!”
