“Kada porastem biću Sonja Kalajić”, rekla je jedna devojčica. Mogu da primetim da je bila sasvim u pravu. Prva srpska testerašica Sonja Kalajić rođena je 1977. godine u Beogradu, gde je i magistrirala na Fakultetu muzičke umetnosti. Svira violinu, testeru, kastanjete, đembe, nastupa kao glumica-izvođač, komponuje i priprema predstave, okušala se i u pedagogiji kao profesor, a od ove godine može i da se pohvali svojim CD-om prvencem sa kvartetom Sensartika.
CD pod nazivom “Kako se sluša koncert” možete naći u knjižari “Aleksandar Belić” po ceni od 250 din. Namenjen je deci uzrasta od 5 do 10 godina, kao i njihovim roditeljima. Podstrek, motivacija i uzor tri su reči kojima donekle mogu kratko opisati ovaj mladi potencijal. Uživajte u Sonjinim muzičkim avanturama.
Sonja Kalajić, dobro došli!
WANNABE MAGAZINE: Vaša biografija bogata je na onakav način kakav sebi potajno želimo. Pregršt iskustva, entuzijazma, talenta i želje za sve pređašnje godine, koje ste vi i te kako mudro iskoristili. Ovog puta vraćamo se svega nekoliko godina unazad, kada 2008. miriše na tango. Objasnite nam tu tajnu vezu između tanga, puta u Buenos Ajres, francuskog filma “Delikatesna radnja” (Delicatessen) i testere.
SONJA: Moram priznati da je dosta teško odgovoriti na vaše pitanje u kratkoj formi izražavanja kakvu pruža ovaj intervju, ali ako tragamo za nekom zajedničkom niti koja spaja te naizgled oprečne pojave vezane za jedan period mog sviračkog i uopšte stvaralačkog razvoja, onda bi to bila moja večita otvorenost za nova znanja, nova otkrovenja i nova uzbuđenja. I testera i Buenos Ajres kao i tango jesu stvari koje se mogu beskrajno izučavati, stvari koje su krajnje neobične i vrlo uzbudljive, a ujedno i vrlo dirljive. Hoću reći, svaku ponaosob vezuje veći broj nostalgičnih priča o jednom svetu kojeg više nema, ali čiji trag ipak odoleva udarcima vetrova zaborava. Kroz te strasne taktove tanga, kroz tragikomične, ali umilne zvukove testere, kao i u očima tih brojnih ponositih potomaka drevnih evropskih kraljevstava koji danas žive u gradu “dobrih vetrova” Buenos Ajresu, kao da zrači ista toplina i kao da nam isto poručuju: “Ne brinite. Nećete ostati sami. I posle svih potopa ovoga sveta naš povratak je moguć. Sve je samo pitanje načina”.
Imali ste veliku čast da vas jedan od najvećih argentinskih testeraša Rodrigo Gera (Rodrigo Guerra) podučava tajnama tog nesvakidašnjeg instrumenta. Kako je to izgledalo?
Bila je to prava avantura! Čovek o kome je reč i koga sam upoznala preko zajedničkog prijatelja, klarinetiste Gonzala Brasa, živeo je u džungli delte reke Tigra u jednoj drvenoj kolibi obrasloj raznim egzotičnim primercima flore, na udaljenosti od tri i po sata putovanja vozom i barkama iz centra Buenos Ajresa. Rodrigova ekstremna rafiniranost, osećaj za zvukovne i doživljajne nijanse, na jednom, reklo bi se, tako prostom instrumentu, u velikoj meri uticale su da otklonim veliki broj predrasuda koje sam sticala na putevima muzičkog obrazovanja.
Sonja i Vanjuška putuju svetom na pozornici
Shick Shock Baroque i Put oko sveta promašenog dueta jesu projekti Duo Maske koje nipošto ne smemo propustiti. Muzika, scena, gluma, kostimi, testera i mešalica za kafu kao muzički instrumenti. Jednostavno rečeno – koncert van uštogljenih društvenih normi. Probajte da nam dočarate vaš rad i, naravno, kako na njega publika reaguje.
Ono što Vanjuška Martinović, pijanistkinja, i ja radimo kroz navedena dva projekta svakako predstavlja naš najveći dosadašnji izvođački podvig. Spoj ozbiljnog glumačkog angažovanja i vrlo zahtevnog muzičkog repertoara koji su praćeni uvek novim koncertnim ambijentima i reakcijama publike, uz neudobnu garderobu i perike i promenu instrumenata na kojima sviramo, jeste nešto što potpuno prevazilazi okvire koje pruža akademsko muzičko obrazovanje. To je forma izvođaštva novijeg datuma u koju se retki muzičari upuštaju, a nama je posebna čast i zadovoljstvo što smo u Srbiji po tome jedinstvene. Daleko je više kamernih sastava ili ansambala koji zapravo vrlo skromno sviraju, a uopšte ne glume, već se krevelje i prave gegove širom svetskih pozornica, najčešće bez ikakve dramaturgije ili nekakvog dramskog kakvog-takvog sižea. Ovo čemu smo se Vanjuška i ja posvetile predstavlja totalni opozit tome. Koliko smo u ostvarenju tih zadataka uspele pre svega je pitanje za našu publiku, ali činjenica da su naši nastupi oduševili veliki broj gledalaca širom Srbije već dovoljno govori nama u korist.
U čemu je posebnost Sensartika kvarteta u okviru kojeg nastupate, i koja svaki put naiđe na veliki odziv publike?
Lično verujem da tu ima mnogo činilaca, ali da je iznad svega ono što muzički amateri jezgrovito određuju sintagmom “dobra energija”. Vođeni nekim pređašnjim iskustvima shvatili smo da je dobra komunikacija i međusobno poštovanje osnova bez koje nije moguće istrajati na putu zajedničkog umetničkog ostvarenja. Ako mene pitate to je pravi izvor našeg sviračkog kvaliteta, harizme, novih ideja, ambicija i snage da se prebrode sve otežavajuće okolnosti koje ovo vreme donosi muzičarima i uopšte ljudima iz oblasti kulture.
Dušanka Abramović (gore levo), Sonja Kalajić (gore desno), Nebojša Janković (dole desno), Miodrag Janković (dole levo)
Zvukovi Španije dopiru iz koncertne komedije “Kap španske krvi” čiji ste autor, sa novoosnovanim duom Vetar u leđa. Kakve muzičke izvedbe publika koja vas do sada nije pratila može da očekuje, i čime biste zagolicali našu radoznalost da se u martu sledeće godine pojavimo na premijeri tog muzičko-scenskog programa?
Razlog za nastanak muzičko-scenskog programa “Kap španske krvi” leži u želji da se na sceni objedine najpoznatije španske melodije i roman Miloša Crnjanskog “Kap španske krvi”. Taj roman je i velika lekcija o dualnosti i organskoj sprezi erosa i smrti. S jedne strane imamo izuzetno zanimljivu pripovest o zvezdi evropske estrade Loli Martinez, čije su turneje ostavljale neizbrisiv trag skandala, bankrota, krvi i revolucije, a sa druge strane sadrži svu patnju, tugu i nemogućnost da izrazi i ostvari svoju žensku prirodu i zadovolji svoje nagone. Zapravo kap španske krvi je metafora nemira i čežnje za ljubavlju. Ova godina je u znaku obeležavanja 120 godina od rođenja Miloša Crnjanskog, jednog od zasigurno najvećih predstavnika srpske književnosti i kulture uopšte, te takav projekat s naše tačke gledišta može da predstavlja odličan povod za odziv šire srpske publike. Bravurozno sviranje i rafinirana interpretacija Slađane Gajić, pianistkinje sa kojom koncertno nastupam u duu, kao i vrsni talenat i harizma koju poseduje Dragana Jovanović, koja ovde ima i ulogu reditelja i glumice, obećavaju mi uspeh na koji se sa uživanjem spremam.
Kreativnosti nikad kraja
Biću slobodna da nešto primetim, violinu ste učili kod profesora Dejana Mihailovića, zatim kao prva srpska violinistkinja odlazite na usavršavanje iz oblasti interpretacije i aranžiranja tango muzike, i to kod najprestižnijeg poznavaoca violine Fernanda Rodrigesa (Fernando Rodriguez), zatim kod Rodriga Gere, kasnije i Inme Gonzales (Inma Gonzalez). Stalno ste crpeli znanje od najboljih. Da li ste namenski i svojevoljno želeli da već pomenuti budu vaši učitelji, i da li je za uspeh potrebna srećna zvezda ili jednostavno držanje plana koji nas vodi do vrha?
Mislim da se uspeh, kao i većina stvari, teško može generalisati nekim pojedinačnim uzrokom. To je poprilično individualna stvar koja zavisi i od karaktera čoveka, i od vrste posla o kojoj je reč, kao i od istorijskih i društvenih okolnosti. Ima zaista slučajeva da su ljudi pukom srećom došli do nekih situacija i/ili ljudi koji su ih doveli do onog što mi nazivamo uspehom. Ipak, mislim da su takvi slučajevi retki, i verujem ako ništa onda barem da je i u takvim slučajevima postojao nekakav nesvesni – ne bih mogla reći plan, ali barem cilj. Mislim da je pored plana ili cilja i te kako bitna otvorenost prema onom što nam život spontano pruža.
Veliki uspeh je, pretpostavljam, zahtevao i veliku žrtvu u vašoj porodici, shodno tome da ste često morali da putujete. Da li je moguće biti uspešna multiinstrumentalistkinja i u isto vreme dobra kćerka, sestra? Kakve su reakcije vaše porodice?
Mislim da nije moguće biti dobar u svemu što ste naveli u isto vreme. Iskreno, često patim što me kreativni poriv i drugi prinudni poslovi odvajaju od meni najdražih, ali isto tako ima u meni neko izraženo osećanje krivice da ih sretnem posle dužeg vremena, a da nisam u mogućnosti da ih izvestim o nekim lepim novotarijama iz sfere mog umetničkog “ratovanja”… Postoji naravno i ona druga strana priče, a to je da su arhitekta Vesna Vujica i producentkinja Saša Nikolić, moja majka i moja sestra, dve izuzetne žene sa velikim srcem, i možda čak i preteranim razumevanjem za moje muzičko posvećenje. One su moje najveće blago u ovom trenutku, i žao mi je što takvim osobama čovek nikada za života dovoljno ne može da da do znanja koliko ih zapravo voli, i do koje mere im je zahvalan što postoje.
Španski trio. Osećate tu energiju?
Kao što je poznato, mi Srbi ne važimo za posebno širokogrud narod. Kakva je priča o podršci u vašem slučaju?
Da, istina je. Ipak moram priznati da me nedostatak podrške sve manje dotiče. S jedne strane na takvo odsustvo sam se navikla, a s druge strane postepeno se povećava broj ljudi koji me podržava u onome što radim, i to mi uliva potrebno samopouzdanje. Van moje porodice tu je pre svega moja najbolja drugarica ekonomista Aleksandra Anastasijević, prijatelj lautar Miodrag Bogić. Konkretno za ovu godinu najveću podršku dobila sam od Mime Lazarević i Centra za muziku Zadužbine Ilije M. Kolarca, koji su omogućili da se objavi moj prvi CD sa Sensartika kvartetom. Izuzetno mi je drago što se CD prodaje rekordnom brzinom – već prvog dana prodat je u 55 primeraka. To je najbolji i najdirektniji način uzvraćanja jednom takvom lepom gestu.
Želja, strast, upornost
Šta znači biti Sonja Kalajić? Da li je teško?
Da je lako – nije, a i šta je danas uopšte lako biti, a da nije neki vid prevare ili samoobmanjivanja? Znate, nastojim da usvojim i sprovedem jednu veliku istinu koju je jezgrovito rekao moj pokojni otac: “Ne tuži se na težinu zadataka misije, jer je ta težina procena tvojih vrednosti i mogućnosti.” Naravno, to mi ne polazi uvek za rukom. Pored svega imam i jednu jako nežnu, tipično žensku stranu duše kojoj je neophodna podrška muškarca. I zaista, poput čarolije u kakvoj bajci, jedan poljubac mog princa Filipa Rodića ima katkad moć da mi ceo život učini potpuno bezbrižnim i lakim.
Ana Milošević, diplomirana novinarka, igra glavnu 24-časovnu ulogu svog života nadajući se da će daske koje život znače postati realnost. Obožava fotografiju, pisanu reč, stvaranje. Racionalni hedonista, ne može bez muzike i prijatelja, prezire površnost i ljudsku glupost. Nezamisliva bez osmeha. Energična. Radi na 120% i farba se u plavo da zavara neprijatelja.
