“Poštovana i omiljena redakcijo,
Javljam Vam se iz, ne tako dalekog, Sarajeva. Ni ne sjećam se ko mi je prvi i kada proslijedio link za Vaš portal, ali Vas od tog momenta redovno čitam i dođete mi kao dnevna doza bijega od svakodnevice.
Međutim, pored svih modnih prijedloga koje prijateljice i ja slijedimo kao bibliju, jedna žena zmaj nas oduševljava iz teksta u tekst – Aleksina Đorđević!
Ooo, Aleksina, pa ti si jedan gigant, ženo! Oplačemo od smijeha uz tvoje tekstove. Iz kancelarije u kancelariju, s jednog kraja grada u drugi, ide copy-paste tvojih najnovijih članaka, i onda komentarisanje… Primjenjivanje opisa muškaraca na naše partnere. Toliko istine, brutalne istine, u tvojim rečenicama. Da nam ovi naši muškarci znaju da im ti u velikoj mjeri oblikuješ veze sa nama, našli bi način da nam bojkotuju Wannabe.
Redakcijo, nas nekolicina Sarajki, moli da Aleksina nikad ne prestane sa svojim tekstovima. Vjerujem da je žene obožavaju širom ex-Yu. I ako nekad odluči da posjeti naš šeher grad – rado bismo je pozvale na druženje. Bliži se datum održavanja Sarajevo Film Festivala, pa eto… Aleksina, 15-23. avgusta… Bujrum u Sarajevo! I ovdje imaš materijala napretek za svoje kolumne.
Veliki pozdrav za sve iz pomalo tmurnog i kišovitog Sarajeva. Zaista ste super osvježenje u web zajednici!”
Amra
Znate ono kad pročitate nešto, pa se istopite, a jedina verbalna reakcija bude aaaaaaaaaaaa, joj, super, ahahahahaaaaaa. E pa Sarajke su zaslužile malo konkretniju redakcijsku zahvalnost i moju malo artikulisaniju reakciju.
Drage Sarajke, pa potpuno ste mi uzvratile ono što nalazite u mom pisanju – ganule ste me i nasmejale i podstakle na razmišljanje.
Često mi žene šalju slične poruke na Fejsbuku i svima odgovorim slično – da sam zahvalna na podršci i da su takve poruke zaista jedini pravi feedback, jer kad dotaknem njihova srca, tako da imaju potrebu da mi to kažu, tako da u mom pisanju nalaze istinu, tako da znaju da nisu usamljene u svojim razmišljanjima, sumnjama i iskustvima, onda i ja znam da nisam sama i da sam uspela da ono što mislim, osećam i doživljavam, verno prenesem i da to ima smisla.
To je potvrda mog osećaja za stvarnost i moje potrebe da to podelim sa drugima, važnija nego ijedna druga. I to je velika odgovornost, koju ja shvatam najozbiljnije.
Nisam stručnjak za međupolne odnose, o, daleko od toga. Nisam draga Saveta, mada često tako zvučim, a često nisam u stanju da sledim sopstvene savete i uvide. Nisam ni nešto posebno pametna, a za jednu solidno pametnu ženu često sam prava guska. Ali volim istinu više od bilo kakve utešne iluzije i nemam iluziju da je moja istina uvek i svuda validna. Jedino znam da je moja i da sam dužna da je ne prećutim, da je istresem iz gaća i ponudim je na razmatranje. Nemam mnogo odgovora, ali mislim da je uvek mnogo važnije postaviti prava pitanja i dovesti u pitanje sve odgovore, jer tako govori srce. Ono zna ono što zna, a kad dobije nove smernice, nađe se pred izazovom i nepoznatim momentima, ono posumnja u sve što zna i sve iznova pretrese i preispita.
Ako to utiče na čitaoce, a kažu mi da utiče, pa, utiče i na mene. Tako znamo da je istina. Jer nas pomera, podstiče, zabrinjava i usput i zabavlja. Zajedno smo u tome. U blesavim maštanjima, u gorkim iskustvima, u spoznajama koje nam se uopšte ne sviđaju, razapete između pitanja kako da živimo svoje živote srećne, zadovoljne, ostvarene, voljene i da li ćemo to morati same ili je ipak moguće pronaći srodne duše, pronaći zajedništvo i partnerstvo koje nas više greje i podržava, nego što nas izbezumljuje.
Pa, drage Sarajke, koje ste me ganule, drage sve one koje ste mi se ikada lično obratile na sličan način i drage čitateljke koje ste provele prijatnih nekoliko minuta dok uz kaficu čitate moje tekstove, hvala vam. Od srca.
Prestaću da pišem, kad prestanem da dišem, živele vi meni (i ja vama) barem sto godina!
Aleksina Đorđević
