Dani su kaskali jedan za drugim, kupajući kraljevstvo sunčevim zracima i neuobičajenim mirom. Freji se Robin lagano podvlačio pod kožu, jer on je, neosporno, šarmantan i zavodljiv, i sećala se snage sna kao nečeg davno prohujalog. Njene misli obuzimala je, činilo joj se, blistava stvarnost, i bilo je teško pomisliti da odvažni, lepi Robin nije mladić iz sna. Zaboravila je sve sumnje, preispitivanja, prepustivši se struji požude i strasti, ludo se zabavljajući i uporno zanemarujući grč u stomaku, te povremena jutra kada se budila uplakana i zbunjena.
Freja zaboravi sve sumnje i preispitivanja, i uverena da je Robin mladić iz sna, ludo se zabavljala, prepustivši se struji požude i strasti
Snova više nije bilo, tako je bar mislila, pripisujući to tome što se njen najsanjaniji san upravo odvijao, ne sluteći kakva se opaka magija krije iza trenutnog toka života. Ponekad, samo na trenutak, setila bi se ponekog obrisa, poneke snažne emocije i sveprožimajuće sreće iz sna, pitajući se zašto je to na javi poprimilo jednu drugu dimenziju. Zadovoljna je, više nego ikada, nasmejana, sigurna, raspoložena, okupirana pažnjom i ljubavlju, nekim blesavim sitnicama i dragim rečima, i zna, ona zna, da se nijedan muškarac ne bi trudio koliko Robin. Ali, u kratkim minutima Frejine svesti, kada se čarobni napitak u njenom krvotoku kolebao, njoj sve to nije bilo dovoljno. Želela je nešto veće, i znala je za veće, jer ljubav je u njenom snu bila mnogo više od pukog zadovoljstva. Ljubav je bila beskonačna i snažna, bezrezervna i veličanstvena, spremna na borbu, na bol, davanje, na odricanje, na besciljno jurišanje, bila je prožeta trenucima najveće čežnje i slatkog nemira, nestvarne sreće i ushićenja. Robinu i njoj nedostajao je taj dašak neverovatne i prave, retke ljubavi. Na njegovu sreću, napitak je vremenom delovao jače nego što je to iko očekivao, te su momenti Frejine lucidnosti bili kratkotrajni i zanemarljivi.
Istina je bila da je princeza sanjala i dalje, svako veče, intenzivnije nego ranije, proživljavajući emocije iz sna i na javi, pa da je neko slučajno zavirio u njene odaje, u dubokoj noći, video bi je kako jeca i trese se, oblivena znojem ili se radosno smeje, grleći i ljubeći vazduh. Jutrom, napitak je brisao snove, a ona je ostajala zarobljena u realnosti koju su za nju napisali drugi.
Ljubav je u Frejinom snu bila beskonačna i snažna, bezrezervna i veličanstvena, prožeta trenucima najveće čežnje i slatkog nemira, nestvarne sreće i ushićenja
Robin krišom šutnu Čaka, pitajući se zašto Freji uopšte treba to odvratno, nevaspitano stvorenje koje je do sada uništilo već dva para njegovih novih cipela od kroko kože i nekoliko belih košulja, te je redovno jelo njegove kolače i zdušno ga kupalo jezikom. Netrpeljivost je vidno bila obostrana. “Zaboravi na Freju, buvaro jedna. Kad postane moja žena, ideš pravo na neku deponiju”, nacerio se Čaku u facu, nestrpljivo čekajući da mu se otvore vrata. Ču kako se okreće ključ, te brzo nabaci širok osmeh i milu facu. Ona ga smesti, zatim sočno poljubi, zgrabi buket kala i počne veselo da trtlja, nastavljajući šminkanje.
Mada uobražen i sebičan, katkad i pokvaren, Robin je nadasve voleo Freju, i uživao je u svakom njenom pokretu, bivajući drugi čovek kada je ona tu. Posmatrao je njenu dugu kosu i male šake, spretne i graciozne pokrete, daveći se mišlju kako je ona sinonim za glamur i luksuz – ono što je on obožavao. Danas je poseban dan, jer želi da ozvaniči njihovu vezu, i da to bude brzo, veoma brzo, možda već sledećeg meseca. Gušio ga je svakodnevni strah da će napitak prestati da deluje, i nije želeo da se jednog jutra probudi i doživi kako Freja odlazi od njega. Zato će požuriti, uradiće to sad, baš sad! “Mila, udaj se za mene! Ti si oduvek bila jedina žena u mom životu. Hoću da to i ostaneš! ”
Robin požele da ozvaniči njihovu vezu, i to brzo, veoma brzo, možda već sledećeg meseca
Kralj Harold, u odajama pored, zahvaljujući širom otvorenim prozorima bio je svedok ove, neko bi rekao, romantične scene. Kralj nevešto poče da skače od sreće, uto se okliznuvši, i sav u iščekivanju kćerkinog odgovora, ne potrudi se da ustane. “Reci da, reci da, reci da!”, pevušio je, čvrsto stežući pesnice. Kraljica tada pompezno ušeta, treskajući vratima, i praveći neviđenu buku šuštanjem svilenog ogrtača i lupkanjem visokih potpetica. Njen gromoglasan smeh izazvan kraljevim položajem dodatno poremeti prekopotrebnu tišinu za prisluškivanje. Kralj je ljutito ošinu pogledom, shvativši da je sigurno propustio da čuje šta je Freja odlučila, ispunivši prostoriju besnom vriskom: “O, ženo! Uvek, uvek, uvek izabereš loš trenutak! Šta se sada zbilo? Dosada te je naterala da dođeš i pokvariš mi ovaj velelepni trenutak? Ovaj najvažniji dan za jednog oca! Gubi mi se s očiju!”
“Hi-hi-hi, prostak! Muškarci su vazda bili niža bića! Pridikuješ, i to puzeći! Kakav nedostatak stila i dostojanstva! Kakav si to kralj, dragi Harolde?”
“E pa, draga moja kraljice, nisam siguran da se nećeš pokajati zbog tih reči! Ni ne slutiš da će se Freja možda udati! A zbog tvoje galame mi to ne znamo!”
Ali, vrlo brzo, kralj će dobiti odgovor na ono što ga zanima.
Freja je već izvesno vreme očekivala, ponekad čak i priželjkivala, Robinovu prosidbu, pa nije bila zatečena. Baš nimalo. Volela je osećaj kada nekome pripada, te kada je sudbina zalupala svojim gvozdenim đonom, ona joj se, nežno i graciozno, poklonila i rešila da Robinu pokloni sebe. Za ceo život!
Približio se i čas da se Frejini roditelji bace jedno drugom u zagrljaj, srećno odahnuvši od njenih nekorisnih i romantičnih zanosa i sanjarenja. Za njihove uši Robinove trapave i nimalo svečane reči, ipak su zvučale kao božanstvena melodija. “Ja, ovaj… Ja ljubim, ovaj, volim vašu kćerku i molim blagoslov za naš brak, znači, zajednički život, znači, ja ne mogu da živim bez nje… Ja, ovaj, trudiću se da…”, zaplitao je Robin jezikom, kao pijan, bezuspešno se trudeći da ostavi utisak. Ali, već nije bilo potrebe za tim, jer ga srećan kralj prigrli, tapšući ga po ramenu, dok je kraljica ushićeno lomila prste, šapćući: “Kakav divan mladić! Bože, hvala ti! On će usrećiti našu Freju i sve nas! Konačno!”
Tada se i Freji sli niz obraz velika suza radosnica zbog roditeljske sreće. Svoje prevareno srce koje je lupalo kao manastirsko zvono, ona je smirivala, govoreći sebi: “To je to! Sve je na svom mestu, nema više lutanja!”, duboko potiskujući osećanje da ništa nije bilo kako je ona želela da bude.
Izvori fotografija: streetwithlove.blogspot.com
Prethodne delove “WannabeLand” bajke možete pročitati ovde.
Stefana Pavlović: “Jer ja sam za teatre sa mnogo srca i vatre, teatre smeha i suza, gde nikad ne vlada red, gde ima i svađe, i pesme, i vriske, i aplauza. I kraj se ne zna unapred!”
