Robin je unezvereno gledao u mladića pred sobom, jedinog u dvorani koji je još uvek nosio masku na licu. Zašto mu je taj neznanac tako odlučno preprečio put ka izlazu iz prostorije, jedini put kojim se mogao izvući iz ove, po njega, vrlo neprijatne situacije. Bio je izložen pogledima svih prisutnih, a nekoliko stražara probijalo se kroz gomilu ka njemu.
Jedna od veštica ote se svojim čuvarima i iskorači prema kralju, rukom upirući ka Robinu.
– On je kriv, Veličanstvo, on! Hteo je po svaku cenu da postane Vaš zet, da se uvali u kraljevsku porodicu! Ne interesuje njega ljubav, već moć i bogatstvo. Naterao nas je na užasne stvari! Ali želele smo da ga prijavimo i raskrinkamo njegovu zaveru, verujte da jesmo, ali baš kada smo se spremale da pođemo ovamo, u našu kuću upala je princeza sa stražarima i uhapsili su nas!
Robin je pokušavao da se odbrani, glasom punim gneva.
– Prokleta veštičaro, umukni više! Vaše Veličanstvo, zar ćete verovati ovim ludim vračarama, ženama koje su ubile sopstvenog muža?! Ko zna sa kakvim namerama one hoće da upropaste priliku da Vaša kćerka dobije verenika kakvog zaslužuje! Ne smete dozvoliti da nas dalje obmanjuju svojim glupostima!
– Sve što sam rekla je istina! Ti si taj koji obmanjuje od samog početka, Robine! A u sve si uvukao i nas sirote, nezaštićene žene, pretio si nam da ćemo ostati bez dozvola za rad! Stidi se, ti nisi dostojan ni ljubavi najgroznije svrake!
– Ostaćeš bez tog tvog poganog jezika, kunem ti se!
Kralj je napokon rešio da prekine prepirku Robina i veštica.
– Dosta je bilo! Okupili smo se na svečanom balu, a u šta se sve pretvorilo? Frejo, šta se ovo dešava? Rekla si da imaš dokaz neke Robinove prevare?
– Ove veštice su dokaz, i sve što su rekle! Obratila sam im se sa molbom da mi pomognu da rastumačim svoje snove, ali je Robin saznao za to i potkupio veštice, naredivši im da izmene moje snove i ubede me da sam zaljubljena u njega! Znao je da se drugačije nikada ne bih udala za njega, i sam znaš koliko sam ga puta odbijala. Zato je skovao plan da me omami moćnim činima veštičje magije, i ubedi me da je on muškarac mog života.
Robin se samo mahnito smejao.
– To su sve gnusne laži tri sumnjive ženetine! Smesta ih vodite u zatvor, a mi da napokon privedemo kraju ceremoniju veridbe!
Ali kralj je imao drugačije mišljenje. Koliko god je cenio i podržavao Robina u nastojanjima da osvoji srce njegove kćerke, sada je bio veoma razočaran u njega.
Pred ljubavlju, svi razlozi protiv naše veze padaju u vodu
– Žao mi je, Robine, ali ti nećeš biti taj koji će odlučiti kako će se ovo završiti. Zapravo, rekao bih da su optužbe protiv tebe vrlo ozbiljne, pa će biti najbolje da i ti posediš u zatvoru dok se cela ta stvar oko omađijavanja detaljno ne ispita. Vodite ih sve!
Stražari zgrabiše Robina i veštice i povedoše ih napolje iz dvorane. Dok su ga silom izvodili, Robin se divljački ritao u pokušaju da se oslobodi snažnih ruku čuvara, urlajući na sav glas:
– Ne možete tako, ja sam najugledniji građanin WannabeLand-a! Kralju Harolde, molim Vas, ne zatvarajte me! Laž je sve što su rekle protiv mene!
Kada su se vrata za njima zatvorila, zavladala je neprijatna tišina. Sve zvanice međusobno su razmenjivale iznenađene poglede i šapatom su prvoj osobi do sebe tvrdile kako im je Robin od početka izgledao kao sumnjiv tip. Ipak, niko nije bio nezadovoljan, jer skandali su bili neizostavni deo svakodnevnice u WannabeLand-u, i ljudi su uvek iskreno uživali u njima, a ovo je bio pravi večernji spektakl.
Jedina osoba kojoj nije bilo drago zbog prethodne scene bila je kralj Harold. Mada, on nikada nije u potpunosti uživao u bilo čemu, zato i jeste imao nadimak “hejter”.
– Eto ti sad, toliko pompe i galame, a od veridbe neće biti ništa! A oduvek je bio fin i simpatičan mladić, taj Robin. A ti, Frejo, kako si samo mogla da tražiš pomoć od veštica?! Pa još da ti pomognu da pronađeš nekakvu tvoju iluziju, nekog mladića iz sna, koješta! To nije ni moglo nikako drugačije da se završi nego nekom spletkom!
– U pravu si, tata, donekle. Veštice su me zamalo prevarile, ali ja sam na kraju ipak odolela njihovoj magiji i pronašla svoju pravu ljubav!
– O kćeri, pobogu, zar ćeš opet da nastaviš po starom? Ima li u tvom srcu i glavi mesta za nekog pravog muškarca od krvi i mesa, ili samo za te tvoje ludorije i koještarije?
– Nisu koještarije! Ozbiljna sam, tata, pronašla sam ga, ili tačnije, on je našao mene. I pravi je, življi nego ikad!
– Pa dobro onda, gde je?! Daj da i mi vidimo to dugo čekano čudo!
– Zapravo, bliži ti je nego što misliš. Ovde je, u dvorani.
Kralj Harold se sve više nervirao. Nije mu se dopadao utisak da se svi igraju sa njim.
– Ovde?! Gde, pobogu, gde?!
– Ispred tebe, skriven pod maskom đavola.
I zaista, kralj tada spazi jedinu osobu koja je još uvek imala masku na licu. Kada je krenuo ka njemu, Teodor se blago nakloni i skide svoju masku. Kralj mu se zagleda u lice. Nikada ranije nije video tog mladića, a poznavao je sve mlade plemiće i naslednike iz uglednih porodica.
– O, ti, đavole, sa maskom ili bez nje, isti si mi. Zar si ti taj kojeg smo toliko čekali? Ko si ti, uopšte?
– Vaše Veličanstvo, ime mi je Teodor.
– Teodor? Koji Teodor, iz koje porodice? Ja poznajem sve plemstvo WannabeLand-a, ali se ne sećam da neko od mojih lordova ima sina Teodora.
Teodor je počeo da se oseća neprijatno, okružen svim tim ljudima koji su ga procenjivački odmeravali, pitajući se da li je on uopšte jedan od njihove sorte.
– Bojim se da nisam sin nijednog od vaših plemenitih i bogatih podanika. Odrastao sam u sirotištu na zapadu, svoje roditelje nikada nisam upoznao. Kada sam otišao iz sirotišta, putovao sam po celom kraljevstvu, tražeći malo sreće i ljubavi.
Nekoliko prisutnih glasno prasnuše u smeh. Kralj je samo mirno gledao u Teodora.
– Pa šta si ti onda, neka skitnica, prosjak?
– Ne, Vaše Veličanstvo, nisam prosjak. Ja sam pripovedač i glumac, trudim se da gde god odem zabavim ljude svojim pričama i probudim im zamrle emocije, a oni mi uzvraćaju novcem ili mi čine usluge. Mislim da je to pošteno.
– Dobro, može biti, ako ti tako kažeš. Ali otkud ti ovde, i kako si se spetljao sa mojom kćerkom?
– Mislim da smo Vaša kćerka i ja sve ovo vreme sanjali isti san, ili nešto što je samo nalikovalo snu, ali je zapravo bilo nešto više i moćnije od sna, što nas je oboje vodilo jedno ka drugom. Prošao sam dug put dok nisam pronašao Freju, ali čim sam pogledao u njene oči, znao sam da je ona ta koju tražim i koju volim.
– Ma nemoj, vidiš kakav si ti srećnik, da se ispostavi da je devojka koju voliš ni manje ni više nego princeza! Baš zgodno po tebe, skitnicu bez igde ičega!
Freja im priđe i stade pored Teodora, oslonivši se o njegovo rame.
– Tata, nemoj tako da govoriš. Veruj mi da njemu nimalo nije stalo do bogatstva ili moći. On bi čak više voleo da sam ja neka obična seljančica, tada niko ne bi sumnjao u iskrenost njegovih osećanja. Ali svejedno, sada smo konačno zajedno, i to niko ne može da promeni. Volim ga, i on je jedini muškarac na ovom svetu za koga ću se udati!
Žagor uzbuđene gomile postade još glasniji, a kralj se samo namršti i zari prste u svoju gustu bradu.
– Čak i da je sve to tako kao što kažeš, vi jednostavno niste jedno za drugo! U redu, maštali ste da se volite, našli ste se, sve je to lepo, ali ta vaša ljubav nema budućnost. Ovo sad nije neki vaš san, već stvarnost!
Freja sad prkosno pogleda umorne oči svog oca.
– Ma nemoj, a zašto snovi ne bi mogli postati stvarnost? Zar to nije svrha života, da se borimo za ispunjenje svojih želja? Ako jeste, zašto onda ti to meni uskraćuješ?
– Ne možeš se udati za njega! On je niko i ništa!
– On je pripovedač i glumac!
– Pa to sam i rekao, niko i ništa!
Začu se i neki slabašan glasić, na koji niko ne obrati pažnju.
– Ahm, oprostite, Vaše Veličanstvo…
– Oče, ništa ti sad ne vredi da Teodoru tražiš mane i razloge zbog kojih ne mogu da se udam za njega. Za sve što god ti kažeš protiv, ja imam samo da kažem jedno. To je ljubav, i pred njom svi tvoji razlozi padaju u vodu.
– Vaše Veličanstvo…
– Ti si princeza, ne može samo ljubav da ti bude važna u životu. Imaš odgovornost prema kraljevstvu da izabereš najboljeg čoveka za svog muža, onog koji će biti dostojan krune!
– Oprostite mi, ali…
– Uveravam te da je Teodor iskren, pošten, hrabar i neopterećen vlašću i bogatstvom, i kao takav je savršen izbor za mog muža i tvog zeta. I hoćeš li, molim te, obratiti pažnju na slugu pred vratima koji pokušava nešto da ti kaže?
Sada se svi okrenuše ka vratima dvorane, gde je mršavi sluga piskutavog glasa nelagodno cupkao sa noge na nogu.
– Da, šta je bilo?
– Vaše Veličanstvo, oprostite mi što vas uznemiravam, ali napolju su tri… Pa, osobe, i žele da ih neodložno primite. Međutim, nemaju pozivnice za bal.
– Nemaju pozivnice? A šta hoće od mene baš sada? Ko su oni?
– Kažu da su diplomatski izaslanici i da donose važne vesti.
– I baš su našli trenutak kada će da ih donesu. Neka uđu.
Slugi kao da je pao ogroman teret sa pleća. On se brzo pomeri u stranu da propusti pridošlice. Prvi je ušao mlađi muškarac, odeven u prljave farmerice i košulju, duge smeđe kose i sa brojnim nakitom na sebi. On se duboko nakloni svima, pa se pomeri dalje od vrata da napravi mesta za pravog pravcatog džina, visokog oko pet metara, snažne građe, sa kariranim stolnjakom vezanim oko prepona kao jedinim odevnim predmetom na sebi. I baš kad je pola prisutnih popadalo u nesvest, u dvoranu ulete zmaj, crn, sa žutozelenom šarom na leđima i dugačkim krilima, vinu se na gore i smesti se na masivnom kristalnom lusteru.
Oni malobrojni koji su ostali pri sebi sakriše se pod stolove i iza širokih mermernih stubova, trudeći se da sakriju svaki mogući trag svog postojanja. Kralj se postavi ispred Freje i Teodora kao štit.
– Šta se, bre, ovo dešava večeras?! Hoće li mi neko konačno dati jedan razuman odgovor?!
Napolju i dalje traje slavlje, niko još ne zna šta se dešava u dvorcu
Prethodne delove “WannabeLand” bajke možete pročitati ovde.
Stefana Pavlović: “Jer ja sam za teatre sa mnogo srca i vatre, teatre smeha i suza, gde nikad ne vlada red, gde ima i svađe, i pesme, i vriske, i aplauza. I kraj se ne zna unapred!”
Milan Jokić je nestašni dečak sa ozbiljnim životnim planovima. Piše i režira, čuva tuđe tajne i svađa se sa Dunjom. Zna skoro sve o ženama, ali i dalje traga za onim jedinstvenim izdancima nežnijeg pola koji u sebi nose nešto više od proseka. Uvek je na sunčanoj strani ulice, ne veruje u smrt i siguran je da će živeti večno.
