Džinovi, njih oko pedesetak, posedali su po zemlji jedni iza drugih u nekoliko redova, baš kao u pozorištu. Svi do jednog bili su gotovo potpuno goli, osim što je većina njih oko bedara imala svezane karirane stolnjake. Samo nekoliko njih, uključujući i onoga u kratkim plišanim pantalonicama, za koga je Teodor pretpostavljao da je njihov vođa, imali su pokoji pristojan komad odeće: jedan je nosio prsluk koji je bio sašiven od nekoliko podnih prostirki, drugi je na sebi imao tesan kožni triko, a džin koji je sedeo u poslednjem redu, uspeo je da na sebe navuče dugu belu venčanicu, koja je na njemu izgledala kao kratka providna majica.
Teodor je stajao ispred njih, obasjan plamenovima logorske vatre. Pažljivo je posmatrao džinove pred sobom i razmišljao kakve mogućnosti ima. Generalno su svi bili vrlo raspoloženi da ga ubiju, ali što se njega ticalo, to nije dolazilo u obzir, stoga je morao nekako da pridobije njihove simpatije.
Bilo je poznato da džinovima inteligencija nije jača strana. Trebalo je samo da pronađe način da to iskoristi. Još jednom ih je sve pročešljao pogledom, a onda je pročistio grlo i počeo priču od koje mu je zavisio život.
– Čujte sada pripovest o Durnu, prvom od džinova, ocu vaše rase. Slušaćete o nastanku WannabeLanda, i velikom prijateljstvu između ljudi, džinova i zmajeva!
Čujte sada pripovest o Durnu, prvom od džinova
Te prve njegove reči nisu baš naišle na pozitivan prijem kod publike. Nekoliko džinova ustaše i dograbiše svoje palice i praćke, ali njihov vođa viknu na njih, i oni gunđajući ponovo sedoše na zemlju.
Kada je ponovo nastupila tišina, Teodor nastavi:
– Mnogo vekova pre, svet kakav mi danas znamo još nije postojao. Pre nego što je WannabeLand stvoren, nije bilo ničega osim gole, divlje zemlje, na kojoj su se sva bića međusobno borila za opstanak. Jednom davno, u zoru, kada je sunce izašlo na zapadu, pojavio se Durn, prvi od džinova i najveći ratnik koga je svet ikada video!
Vođa džinova mahnu rukom kako bi privukao Teodorovu pažnju, a onda upita.
– A odakle je došao? Valjda je morao da prvo bude negde drugde, da bi došao ovde, zar ne? Negde je morao da bude rođen.
Teodor se zlobno osmehnu. To je čekao.
– Veliki Durn je bio toliko moćan i slavan, da nije bilo potrebe da prethodno bude negde drugde da bi došao ovde. Takođe, nije morao ni da se rodi da bi došao na svet. Uopšte mu nisu bili potrebni roditelji, jer da ih je imao, onda on ne bi mogao da bude prvi, nego tek treći od džinova. Shvataš?
Džinove krupne oči odavale su da mu tek sad ništa nije jasno, ali ipak nije želeo da ispadne glup u društvu. On je bio vođa, i morao je uvek da vodi računa kakav utisak ostavlja.
– A, pa da, tako je! Znao sam to!
Ne skrivajući svoje zadovoljstvo, Teodor nastavi sa pričom:
– Odmah po svom dolasku, Durn je stekao mnogo neprijatelja. Svi su želeli da ga pobede, iako je njegova snaga bila izvan svih njihovih moći. Godinama se Durn borio sa neprijateljima, i na kraju ih je sve pobedio. Tela prepunog rana, hodao je zemljom u potrazi za sigurnim utočištem, i posle mnogo vremena, došao je do jedne doline, u kojoj su živeli ljudi unutar zidina svog utvrđenog grada. Videvši ga, oni bez straha otvoriše vrata grada i primiše ga unutra. Njihovi lekari zalečili su mu rane i oporavili ga od dugih godina ratovanja. Kada je povratio svoju punu snagu, ljudi ga odvedoše kod princeze Aleide, mlade devojke koja je preuzela vlast nakon što je njen otac, kralj, poginuo u bici protiv divljih planinskih zmajeva. Durn se tada princezi zakleo na prijateljstvo sa ljudima.
Princeza Aleida jednog jutra odvela je Durna do šume kraj jezera, gde ih je čekao mladi zelenorepi zmaj. Taj zmaj je u jeku jedne davne bitke napustio svoje jato da bi spasao bebu od sigurne smrti na bojnom polju. Ta beba bila je princeza Aleida, i kada je odrasla, pružila je utočište zmaju koji je strepeo od gneva svoje vrste koju je izdao. Tada im princeza ispriča o svojoj viziji kraljevstva u kome će biti mesta za sve, kraljevstvu u kome će vladati mir i prijateljstvo među svima.
I tako su jedna princeza, jedan džin i jedan zmaj osnovali veliko kraljevstvo, i dali mu ime WannabeLand! Svi zajedno, gradili su svoj novi dom, u kome će moći da žive srećno. Ljudi osnovaše velike gradove u dolinama reka, zmaj sa svojom vrstom nastanio se u dubokim šumama i pećinama, a Durn povede svoje pleme džinova u planine da tamo sagrade veliki grad Tart!
– Tart?! Nikad nismo čuli za Tart. I kakvo sad pleme, zar nisi rekao da Durn bio prvi i jedan jedini, i da drugih džinova nije bilo?!
– Naravno da ih nije bilo, sve dok Durn nije rešio da osnuje pleme!
– Ali, kako? Valjda mu je za to trebao još neko! Neka džin-žena?!
– Durn je bio toliko moćan i slavan da mu uopšte nije trebala nikakva džin-žena! Jednostavno je stvorio pleme džinova, zar vam to nije jasno?
Džinovi su gledali malo u Teodora, malo jedni u druge. Ništa nisu razumeli, ali opet, ako taj momak kaže da je to jedna vrlo prosta stvar, bolje da ne zapitkuju više, jer ih ionako već bije glas da nisu mnogo pametni.
Došao je čas za završni udarac
A upravo tome se Teodor nadao. Plan je bio ispričati im na brzinu smišljenu priču, koja će ih ujedno i oduševiti i zbuniti. Sada je došao čas za završni udarac.
– Recite mi sada, gospodo džinovi, šta bi vaš slavni predak Durn, koji je bio veliki prijatelj sa ljudima, rekao kada bi znao da njegovi potomci danas ubijaju ljude bez ikakvog razloga? Ja mislim da mu se to ne bi dopalo!
Džinovi su izgledali malo postiđeno. Njihov vođa progovori, izbegavajući Teodorov pogled.
– Pa jeste, tako kako kažeš, imaš pravo. Mi smo mislili da su džinovi oduvek ratovali sa ljudima.
– To je bilo mnogo posle Durnove smrti, kada su već svi bili zaboravili na njega. Ali, ja sam večeras došao da vas podsetim od koga potičete i kako treba da se ophodite prema drugim stanovnicima WannabeLanda!
– Ohm, pa dobro, lepo je to od tebe, samo si mogao odmah da kažeš, mogli smo slučajno da te ubijemo, znaš. Ako je naš slavni predak Durn bio prijatelj sa ljudima, onda i mi hoćemo to isto!
Jedan od džinova probi se napred do Teodora.
– A šta je sa zmajevima? Je li Durn bio drugar i sa njima?
– Veliki Durn je bio prijatelj sa svima koji nisu želeli nevolje, a to znači i sa zmajevima.
– Ali, mi ne možemo da budemo prijatelji sa zmajevima! Skoro svake nedelje nas napadaju! Žive tamo skroz gore, na vrhovima planine, i hteli bi i nas da oteraju odavde!
– Onda me odvedite njima, ja ću vas i jedne i druge ubediti da možete živeti u miru, kao prijatelji.
Sklopio je oči i prepustio se dobro poznatom snu
Zadovoljan sobom, Teodor se celom dužinom izvalio na meku travu. Oko njega, džinovi su već uveliko hrkali, ali ta nesnosna buka njemu nije smetala. Večeras je svojom veštinom pripovedanja sebi spasao život, i ne samo to – osećao se potpuno sigurnim, iako se nalazio okružen džinovima, od kojih je zazirao svako u WannabeLandu! Sklopio je oči, prepustivši se dobro poznatom snu. Prelepa devojka duge plave kose polako je koračala kroz bledu izmaglicu ka njemu. Ispružila je svoje ruke, pripremajući se da utone u njegov zagrljaj.
A onda je najednom začuo grub, neljudski glas.
– Ja znam da si ovde. Došao si da tražiš ljubav, ovde, gde ima svega, osim ljubavi. Ja znam. Znam da je ušla u tvoje srce i tvoje snove i pre nego što je stala pred tvoje oči, sve znam. Naći ćeš je, jednom, ali šta ćeš tada učiniti? Šta ćeš učiniti da prava ljubav živi, da ne postane prava tragedija?
Naglo se trgao i uspravio na noge. Mahnito se okretao oko sebe, tražeći da vidi kome pripada glas koji je maločas čuo. Nije bilo ničega osim tame, više nije čuo ništa osim groznih roptaja usnulih džinova.
Izvor prve fotografije: digart.pl
Prethodne delove “WannabeLand” bajke možete pročitati ovde.
Milan Jokić je nestašni dečak sa ozbiljnim životnim planovima. Piše i režira, čuva tuđe tajne i svađa se sa Dunjom. Zna skoro sve o ženama, ali i dalje traga za onim jedinstvenim izdancima nežnijeg pola koji u sebi nose nešto više od proseka. Uvek je na sunčanoj strani ulice, ne veruje u smrt i siguran je da će živeti večno.
