Teodor je putovao ka istoku, prisećajući se jedne tužne priče. Radilo se o mladiću koji je silno želeo da osvoji srce prekrasne devojke, koja je, avaj, u svakom pogledu bila iznad njega. Divio se njenoj prirodnoj lepoti, njenom gracioznom držanju, finoći u ophođenju sa ljudima, divio se svemu što je ona predstavljala. Ali, znao je da joj nije bio dorastao ni u čemu, ili je barem on verovao u to, i da ne postoji nijedan razlog zbog kojeg bi se ona zainteresovala za njega.
Putovao je ka istoku, prisećajući se jedne tužne priče
Jedne večeri otišao je u Aveniju polusveta, i od najveštijih lažljivaca zatražio da ga nauče kako da lukavim pričama predstavi sebe onakvim kakvim bi želeo da bude, a zapravo nije. I oni ga naučiše svemu što mu je bilo potrebno.
Narednog jutra, mladić je prišao toj fatalnoj devojci, i predstavio joj se kao neustrašivi avanturista, koji je proputovao i više od celog sveta i počinio brojna herojska dela. Dan za danom, oni su se sastajali i razgovarali, i mladiću se činilo da njegove laži postižu svoj cilj, i da je ta divna devojka svakim danom sve više zainteresovana za njega. Nije prošlo mnogo vremena od njihovog prvog susreta, desila se ljubav.
Ali, uprkos tome što je postigao ono što je želeo, mladić je shvatio da njihova ljubav nema nikakvu budućnost. Znao je da će doći dan kada će istina sprati sve laži kojima je devojci zamazao oči, a kada se to dogodi, ona će ga prozreti i zamrzeti. Bio je upozoren da svaka izrečena laž ima svoju cenu, i da će ljubav i sreću koju osvoji prevarom, platiti najgorim bolom i patnjom. Znao je to, pa ipak, prihvatio je da krene tim putem i priušti sebi bar nekoliko lepih trenutaka sa devojkom za koju je verovao da nikada ne bi mogla biti njegova, ako bi pred nju stao iskrenog srca.
Ali sada, kada je predosećao da mu sopstvene laži pletu omču oko vrata, nije bio spreman da se suoči sa posledicama. Nije on bio nikakav heroj, i grčio se od same pomisli na čas razotkrivanja i gneva koji će sigurno videti u devojčinim očima. Umesto toga, odlučio je da nestane zauvek, i da čeka dan kada će ga život odvesti tamo gde odlaze svi grešnici, tamo gde će mu biti lakše da se suoči sa svim vatrama pakla nego sa jednom milom i dragom devojkom koju je prevario.
Tog dana kada je nestao bez traga, pala je samo jedna suza. Mladić je otišao, ne znajući da je loše naučio lekcije, i da je svaka laž koju je izgovorio odala i sebe i njega. Od prvog trenutka devojka je znala da su njegove priče neistinite, ali to joj nije smetalo. Bila je sa njim zbog ono malo pravog sebe koje nije uspeo da prikrije pred njom, zbog te njegove prave prirode, koja je u svojoj suštini bila dobra, ali je izabrala da ide lošim putem iz straha da nije dovoljno vredna da se pokaže onakvom kakva jeste. Puštala ga je da veruje u uspeh svoje igre, nadajući se da će doći dan kada će on shvatiti da, kada je reč o ljubavi, nije bitno ko je, već šta želi. Ali, da li je možda pogrešila?
Pala je noć kada je Teodor stigao do zastrašujuće uvale poznate kao Vučji prolaz. Dalje je morao nastaviti put šumskom stazom koja je vodila ka Zabranjenim planinama. Tu stazu koristili su samo oni najhrabriji krijumčari, kako bi prenosili svoju robu i trgovali sa džinovima, gospodarima planina, koji nisu trpeli ljude, osim ako nisu imali koristi od njih. U tom delu kraljevstva, niste bili dobrodošli ukoliko nemate Vanvari, travu za pušenje koju džinovi rado koriste, kako bi bar nakratko osetili draž mašte, koju im je priroda uskratila, ili, pak, veću količinu ručno rađenih kariranih stolnjaka.
Ovde niste dobrodošli ukoliko nemate Vanvari travu ili veću količinu kariranih stolnjaka
Posle jednog sata hoda, došao je do samog ruba šume, i našao se pred malom, drvenom kolibom, kakvu mu je opisao mladić po imenu Rolt, iz Magvana. Po Roltovim rečima, ta koliba je dom Eline, devojke koja bi mogla biti ta za kojom toliko dugo traga. Polako se približavao. Jedini prozor sa prednje strane otkrivao je da u kolibi vlada potpuni mrak. Pogledao je na sat, ponoć je već bila odavno prošla. Ona verovatno sada spava, ali vrata kolibe samo su pritvorena. Treba samo da ih odgurne rukom i uđe unutra. Možda će joj moći videti lice kada se mesečina kroz otvorena vrata razlije svud po njenom usnulom telu. Pažljivo je pomerio stara drvena vrata, i kada je ušao u kolibu, bilo mu je jasno da je prevaren. U kolibi nije bilo ničega, osim nekoliko drvenih stolica i praznih pivskih flaša, koje su prevrnute ležale svuda po podu. Očigledno, koliba je služila krijumčarima kao usputni štek. Nema nikakve devojke.
Razočaran i besan na sebe, izjurio je napolje. A onda je primio jedan silovit udarac u potiljak, i pao na zemlju kao pokošen.
Nije znao koliko je dugo bio bez svesti, ali kada je došao sebi, celom dužinom tela bio je vezan debelim lancima. Vukli su ga po zemlji bez imalo obzira, kao životinju uhvaćenu u lovu. Leđa mu je grebala strma planinska staza, udarao je glavom o odlomljene delove stena, a neki od džinova povremeno su ga šutirali. Video je da svaki od njih za pojasom nosi praćku veličine kišobrana. Ponovo je osetio bol u potiljku, gde je bio pogođen kamenom, ispaljenim verovatno iz jedne od njih. Sada je bio njihov zarobljenik.
Posle nekog vremena, više se nisu penjali. Sa strme staze skrenuli su na ravno tle posuto finom travom, koja je veoma prijala Teodorovim izubijanim leđima. Kretali su se ka velikoj logorskoj vatri koja se nazirala daleko ispred njih.
Kada su se konačno zaustavili, džinovi su bacili svezanog Teodora u stranu, a oni polegali po zemlji, svi osim jednog, koji se žurno izgubi iz vidokruga. Teodor je posmatrao prizor oko sebe. Mesto je ličilo na nekakav ratni logor. Svuda oko velike vatre nalazili su se bunkeri od naslaganog kamenja, iz kojih se čulo glasno hrkanje zaspalih džinova. Bilo je tu i mnogo drvenih palica, gvozdenih kugli na lancima, a takođe i najveća gomila kariranih stolnjaka koju je ikada video.
Onaj džin koji je maločas bio nekud otišao, vratio se u društvu još jednog, koji na sebi nije imao ništa osim ljubičastih plišanih bermuda, i za razliku od ostalih, izgledao je malo urednije. Stao je tik iznad Teodora, toliko blizu da je ovaj pomislio da će ga zgaziti.
“Zašto ste ga doveli ovamo? Trebalo je odmah da ga ubijete!”
Jedan od džinova zausti da odgovori, ali tada ga drugi, koji je stajao do njega, udari velikim kamenom u glavu, i on se sruči na zemlju uz jak tresak. Džinu u plišanim bermudama to se nije svidelo.
“Gorme, ne sada! Imamo nezvanog gosta, i ponašajmo se pristojno u ovim poslednjim trenucima njegovog života!”
“Ali, zar ćete me ubiti tek tako, samo zbog toga što sam bio u prolazu?! Ne možete to da uradite, razmislite o tome!”
“Ti, dečko, hoćeš da nama soliš pamet? Ovde važe drugačija pravila nego u ostatku kraljevstva. Mi prvo ubijamo, a posle razmišljamo. Zato ti dobro razmisli koje će biti tvoje poslednje reči.”
“Onda probudi svoju braću, da svi čujete šta imam da kažem. I dodaj još drva u vatru, ovo će biti veoma duga noć.”
Prethodne delove “WannabeLand” bajke možete pročitati ovde.
Milan Jokić je nestašni dečak sa ozbiljnim životnim planovima. Piše i režira, čuva tuđe tajne i svađa se sa Dunjom. Zna skoro sve o ženama, ali i dalje traga za onim jedinstvenim izdancima nežnijeg pola koji u sebi nose nešto više od proseka. Uvek je na sunčanoj strani ulice, ne veruje u smrt i siguran je da će živeti večno.
