Beše to jedan od onih epskih dana, kada jedna pobeda promeni sve što je bilo pre. Daleko od očiju ljudi, jedan, na prvi pogled običan i budalast mladić, pobedio je jednu burnu istoriju dugu stotinama godina. Toliko WannabeLand pamti sukob dve najveće vrste, džinova i zmajeva, dve gorostasne rase koje su se vekovima borile za vlast nad riznicama zlata. I jednima i drugima, zlato je bila najveća opsesija. Želeli su ga u svojim skrovitim špiljama i pećinama, u svojim podzemnim trezorima. Nikada ga nisu trošili, ne, jer to bi umanjilo njihovo bogatstvo.
Istina je da su džinovi imali izvesne poslovne veze i kombinacije sa krijumčarima kariranih stolnjaka i Vanvari trave, ali niko nikada nije čuo nijednog krijumčara da se hvali da je od džinova izvukao makar jedan zlatnik. Zapravo, niko više nije ni video tog krijumčara koji se jednom odvažio da ode u planine i isporuči džinovima svoju robu. Džinovi nikada ništa ne plaćaju, ali tu činjenicu ne navode rado prilikom pregovora sa svojim poslovnim partnerima. Svako ko se nadao zlatu džinova, završio je plutajući rekom Vang razbijene glave.
Teodor, princ pripovedanja, još jednom je iskoristio svoj dar za svoje, ali i opšte dobro. Tog jutra, pozvao je džinove i zmajeve da mu se pridruže na obali Vanga, tamo gde reka probija sebi put kroz planine. Pozvao ih je da im ispriča priču o Durnu, gospodaru džinova, i Zagsimaleonu, zmaju nad zmajevima, čuvaru neba WannabeLand-a. Njih dvojica bili su veliki prijatelji, i nakon što su sa princezom Aleidom osnovali WannabeLand, živeli su kao braća. Durn i Zagsimaleon vremenom su postali slavni po svojim brojnim avanturama i podvizima, tokom kojih su osvajali nezamisliva i nebrojana blaga, koja su predano i savesno čuvali, a zajedno sa blagom, čuvali su i svoje prijateljstvo.
I na kraju svoje priče, Teodor pozva džinove i zmajeve WannabeLand-a da slede primer svojih slavnih predaka, i da, umesto što se sukobljavaju i ratuju, udruže svoja blaga u jednu, najveću i najbogatiju riznicu koja je ikada postojala, i zajednički je čuvaju. U prvi mah su i jedni i drugi bili sumnjičavi prema toj ideji, ali sama pomisao na toliko blaga na jednom mestu delovala je vrlo primamljivo, i oni brzo prihvatiše Teodorov predlog. Njihove vođe zavetovaše se na mir i prijateljstvo između njihove dve vrste, a Teodoru izraziše zahvalnost što im je pomogao da nakon stotina godina sukobljavanja, džinovi i zmajevi ponovo postanu prijatelji.
Nudili su mu da uzme šta god poželi, ali Teodor nije mnogo mario za darove. Čuo je da su džinovi pre nekoliko dana doveli momka koji je pokušao da im proda neke bezvezne, heklane stolnjake, neki potpuni kič. Doveli su ga i zatvorili u jednu podzemnu tamnicu, dok se ne dogovore šta da rade sa njim. Jedan broj džinova zagovarao je primenu oprobanog metoda: močuga u glavu, pa u reku. Ipak, neki su smatrali da bi momka trebalo streljati iz praćki – zbog ozbiljnosti njegove krivice. I tako su rešili da, dok ne usaglase svoje stavove, zarobljenik bude smešten u tamnicu. Teodor ga nikada nije video, nije ni voleo da se petlja sa ljudima koji su se bavili nezakonitim poslovima, ali ipak, taj momak je bio u smrtnoj opasnosti, i morao mu je pomoći.
– Taj drski nitkov koga držite zarobljenog, dajte ga meni. Ako sam čime zaslužio vašu zahvalnost, samo to tražim zauzvrat.
Gurn, vođa džinova, nije baš bio voljan da pusti svog zarobljenika, ali Teodor ih je sve debelo zadužio. Pomirio ih je sa zmajevima, sada će sve dobiti novi smisao. Udružiće svoje zlato, ima li šta bolje od toga za jednog džina?
– U redu, ako ga baš hoćeš, eto ti ga! Sad će da ga dovedu, ali ako ga ponovo budemo uhvatili da se mota ovuda, ne ginu mu batine!
I dovedoše ga. Teodor ga odmeri od glave do pete. Bio je zdepast, zarastao u kosu i bradu. Odeća mu je bila čak iz pretprošle sezone, i kad bi se takav pojavio na ulicama nekog od gradova WannabeLand-a, odmah bi ga uhapsili, mada ga ne bi ubili. Kako god, nije izgledao kao prijatna osoba za društvo.
Videvši da Teodor okleva, momak mu priđe i pruži mu ruku.
– Ja sam Nejtan. Hvala ti što si me spasao od ovih prgavih gadova. Te stolnjake je heklala moja baka lično, a njima je to kič! Hoće samo platnene, karirane! Gluperde jedne.
– Pazi šta pričaš. Jednom sam te spasao, ali drugi put neću moći. Bolje bi ti bilo da se odmah gubiš odavde.
– Ma daj, pusti me da ti se nekako odužim. Hoćeš da ti poklonim nekoliko stolnjaka? Ručno su rađeni, odličnog kvaliteta?
– Hvala ti, ali nisu mi potrebni. Ionako nemam na šta da ih stavim, jer nažalost, nisam vlasnik nijednog stola.
– Hoćeš onda da ti nabavim sto? Znam gde se nabavlja prvoklasni, kradeni nameštaj!
– Ne, hvala, zaista mi ne treba ništa što bi ti mogao da mi nabaviš.
– Čoveče, ne znaš ti mene! Samo reci! Hoćeš gudru, dobrog konja, šta? Hoćeš da ti sredim neke ženske?
Teodoru je ovaj momak sve više postajao smešan i simpatičan.
– He-he, rekoh ti da nemaš šta da mi ponudiš. Ja više volim da sam osvajam devojke, nego da mi ih neko sređuje.
– Ovo nisu devojke, ovo su majstorice ljubavnog zanata, takve nećeš tek tako naći na ulici. Ali, ti mi deluješ k’o zaljubljen momak, a? Reci mi, imaš neku?
Teodor nije hteo da sa njim otvara tu temu, ali Nejtan je bio uporan. Napokon, Teodor je popustio. Iako je u sebi već žalio što se ponovo poverava potpunom neznancu, ispričao mu je sve o devojci iz svojih snova i uzaludnoj potrazi za njom. Kad je završio, Nejtan ga je samo čudno gledao.
– Majku mu, koji si ti luzer. Koristiš li ti WannaBook?!
Teodor je bio iznenađen. Zaista, nikada mu nije palo na pamet da potraži svoju tajanstvenu devojku na omiljenoj društvenoj mreži svih u WannabeLand-u.
– Misliš da bih mogao da otkrijem ko je ona preko WannaBook-a? Nikada mi nije palo na pamet.
– Druškane moj, tu devojku koju ti tražiš po ovim vukojebinama, zna celo kraljevstvo!
Iz jednog od džepova izvadio je sivi mobilni telefon.
– Samo da vidim da li ovde ima signala za Internet. Aha, evo ga, radi! Sad ćeš da upoznaš svoju curu, druže!
Nekoliko minuta Nejtan je čačkao po telefonu, pokušavajući da pristupi princezinoj fan stranici na WannaBook-u. Kada je konačno uspeo, pružio je telefon Teodoru.
– Uzmi! Tvoja ženska je vrlo popularna, i ima mnogo udvarača, ali cenim da bi mogao dobro da prođeš kod nje ako poradiš na svom marketingu. I frizuru bi mogao da promeniš, znam čoveka koji to sređuje ispod cene…
– Čekaj, pa ovo je… Ovde piše da je… Hoću da kažem, ovo na slici je zaista ona o kojoj sanjam, definitivno, ali… Ovde piše da je ona princeza Freja?! Princeza čega?
– Budalo, pa gde mi živimo? WannabeLand je kraljevstvo, zar ne? A svako kraljevstvo ima kralja, pratiš li me?
– Da, da, naravno da imamo kralja…
– E, taj naš kralj ima kćerku, princezu! To ti je ona, magarče, princeza Freja, princeza WannabeLand-a!
Teodor je neko vreme samo stajao sa telefonom u ruci i gledao u sliku princeze na ekranu.
– Misliš, baš princeza, prava princeza?
– Da, prava pravcijata princeza!
– Nije neka šala?
– Ja nisam baš poznat kao duhovita osoba. Naravno da nije šala! Vidiš sliku, vidiš šta piše pored, šta ti još treba da poveruješ?!
Teodor ništa više nije rekao, samo je nastavio da gleda u Frejinu fotografiju na WannaBook-u. Nejtan je znao šta ga muči – pita se da li je dovoljno vredan da zasluži ljubav jedne princeze.
– E, pa, druže, mislim da će najbolje biti da odeš i suočiš se oči u oči sa svojom dragom. Drugačije nećeš znati!
Poslednji dan na planini, i jedan neobičan događaj
Svog poslednjeg dana na planini, Teodor je dobio poziv da prisustvuje jednom neobičnom događaju. Sedeo je na hladnoj zemlji, leđima okrenut ka suncu koje je upravo zalazilo za horizont, i sa velikim zanimanjem posmatrao desetak mladih džinova, koji su naizmenično na improvizovanom kamenom podijumu recitovali ljubavne stihove koje su sami pisali svojim voljenim džin-devojkama. Bila je to prava recitatorska sekcija, koja se održavala u tajnosti od ostalih džinova, jer – šta bi oni rekli kad bi znali da im se omladina interesuje za poeziju?
Jedna od lepših pesama koje je Teodor tog predvečerja čuo, glasila je ovako:
“O, Grulza, kada bi znala draga,
Koliko srcu mom je milo, kad te mlatnem straga,
I kad u noći tihoj, ti mog zatražiš vraga,
Dolazim ti, Grulza, a ti se skini naga!”
Došlo je vreme da se dvoje sanjara uskoro sretnu
Prethodne delove “WannabeLand” bajke možete pročitati ovde.
Milan Jokić je nestašni dečak sa ozbiljnim životnim planovima. Piše i režira, čuva tuđe tajne i svađa se sa Dunjom. Zna skoro sve o ženama, ali i dalje traga za onim jedinstvenim izdancima nežnijeg pola koji u sebi nose nešto više od proseka. Uvek je na sunčanoj strani ulice, ne veruje u smrt i siguran je da će živeti večno.
