Već danima ga je nosio vetar. Isti vetar, bez prestanka. I već danima je bio zbunjen, jer, ceo svoj život proveo je na tom drvetu, a sada je izgubljen u beskrajno plavom. Ali vetar je znao više, znao je šta želi da mu pokaže. Došlo je vreme, stigli su. Spuštao se sve niže i niže, i sa vetra je nežno skliznuo na, ništa drugo do – radost. I, dok je odlazio, isti onaj vetar mu je, onako usput, šapnuo:
– Dobro došao u WannabeLand.
Dobro došli u WannabeLand
Koliko je samo predivno ovo kraljevstvo. Kroz vazduh ga je nosila radost, iskopana u dalekim rudnicima na jugu, puštena da opija svaki grad, svakog stanovnika, i sve izmedju njih. Dok je plovio rekama radosti, daleko ispod, na asfaltiranim ulicama su se dešavale stvari neverovatno neobične. Devojke su koračale po zracima sunca, zanosne u svojim haljinama svetlih boja, laganim i kratkim, jer leto ovde nikada ne prestaje. Pored njih prolazile su veštice, žurno obilazeći radnje u potrazi za začinima i vradžbinama, a konji su hodajući u kasu nosili svoje gospodare prolazima između grandioznih tržnih centara, bioskopa, restorana i svega ostalog što je potrebno jednom savremenom kraljevstvu. Mada, ne baš svega. Nema tu ni automobila, autobusa niti bilo kakvih motornih vozila, iako GPS uređaji dobro funkcionišu okačeni oko konjskog vrata. Nema ni televizije niti radija, ali ljudi su sasvim zadovoljni solidnom internet konekcijom, i veoma popularnom društvenom mrežom Wannabook. U ovom kraljevstvu moda je zakon u bukvalnom smislu, a gradski žandari privode na presvlačenje svakog ko nije odeven u skladu sa aktuelnim trendovima.
Polako se približavao dvorcu kraljevske porodice, dvorcu koji je bio toliko – pa, recimo da je to bila definicija dvorca. Na balkonu je ponosno stajao kralj, u ljubičastom odelu iz vlastite modne linije, noseći na glavi prekrasnu zlatnu krunu. Tik preko puta glavne kapije dvorca nalazi se čitav niz kafića, u kojima dokoni vitezovi provode mirne dane prepričavajući sveže tračeve i sladeći se bagetima sa džemom. Prolazeći između bašti kafića, dečak sa beretkom i tabakom novina iz sveg glasa recitovao je udarne naslove.
– Ekstra, ekstra, kći Lorda Doslinga mrtva pijana sinoć viđena u zagrljaju pedesetogodišnjeg domara noćnog kluba “MoonTime”! Ekstra, na istoku kraljevstva džinovi ponovo ubili pa smenili svog vođu! Najnovija vest, princeza odbila još jednog prosca! Od danas zabranjene pantalone trofrtaljke!
Nastavio je da plovi dalje, slivajući se u susednu reku radosti, kada je ponovo začuo isti onaj vetar kako mu prilazi, i isto tako lagano podiže i odnosi ga na istok. Tamo, u nepreglednim planinama, prvo je ugledao džinove, doduše jedva i kroz veliki oblak dima, i jednu drvenu tablu na kojoj su crvenom farbom bili precrtani gostoprimstvo, takodje ratluk i kafa za goste. Zatim je ugledao i zmajeve! Jedan od njih, sa belim šarama na repu proleteo je baš pored njega, slučajno udahnuo malo dima, i još slučajnije kinuo baš u njegovom pravcu, tako jednom osrednje vrelom vatrenom kuglom okončavajući kratak, ali neobično uzbudljiv život jednog običnog lista, sa drveta daleko, daleko odavde. Ali nemojte očajavati, jer sada ste ovde, u najveličanstvenijem kraljestvu u istoriji svega, WannabeLand-u! Ovde gde vas čeka priča neverovatna koliko i bajka koju zovemo život…
"Toliko cveća, kakva sreća, u kraljevstvu našem, biće još i veća!"
Princezu Freju je tog lenjog jutra probudio sladak miris bele kafe i tek ispečenih kroasana, koji je kroz otvoren prozor njene sobe na poslednjem spratu velelepnog dvorca dopirao iz kuhinje u prizemlju. Topli sunčevi zraci razlili su se po njenom voljenom kraljevstvu, i ona je uživala u prizoru rađanja novog dana dok je mazila još uvek pospanog, mekog Čaka, svog novog četvoronožnog ljubimca. Ogledajući se u prozorskom oknu, zaključila je da su joj oči tog jutra bile plavlje nego obično, kao i da sigurno ne bi ukrala tolika muška srca da poljupce nije slala sa punih usana boje maline, za koje kažu da je nasledila od bake- slavne kraljice Angeline.
U svoju predugačku plavu kosu ugnezdila je malu dijamantsku tijaru, uvukla se u lepršavu haljinicu boje smaragda, i lupkajući visokim potpeticama zakoračila je u novi dan, doterana i bučna, kao po običaju. Početkom meseca završila je sa obavezama na studijama, što ju je posebno radovalo, malo zbog predstojećih bezbrižnih, slobodnih dana, a malo jer više nije bila samo princeza, već i akademski slikar i vajar, čime se iskreno ponosila. Nedostajali su joj jahanje i borilačke veštine, kao i višečasovne diskusije sa njenim ocem, ponekad mrzovoljnim, ali beskrajno simpatičnim kraljem Haroldom.
Poslednjih nekoliko nedelja za sve to nije imala vremena, ali ipak, najviše joj je falila šašava i tvrdogalava Klara, njena najdraža prijateljica, pa je rešila da taj dan provede upravo sa njom. Došlo je vreme da svoju najintimniju tajnu podeli sai nekim ko je bolji sagovornik od nemuštog Čaka. Ponekad je Klara bila jedina osoba koja je imala sluha za Frejine na prvi pogled nerealne ideje. Njih dve su bile po mnogo čemu slične, obe jednako euforične i vesele, uvek spremne da jedna drugu nasmeju do suza. A Freja obožava da se smeje.
"Princeza nam je Freja miljenica svih, pa u njeno ime smotah ovaj stih"
Uzela je svoj mobilni telefon i pozvala najbolju drugaricu.
– Hej, Klaro draga, šta radiš? Mogla bi da svratiš do mene danas, tako se dugo nismo isćaskale, a imam svašta da ti pričam.
– Nećeš verovati, ali tvoj otac je zahtevao da maslinastozelena boja preovladava u ovogodišnjoj letnjoj kolekciji koju radim za njegovu novu modnu liniju! Odvratno! Da li možeš ikako da utičeš na njega?
– Aham, dođi, pa ćemo zajedno naterati tatu da se predomisli. Ne može bre on uvek da tera inat čitavoj modnoj industriji. Jeste on kralj, ali kad je moda u pitanju, luđi je od one svoje dvorske lude. Ali pustimo sad to. Želim da ti pričam o nečemu o čemu sam dugo ćutala i krila od svih, nečemu što me toliko intrigira da istovremeno osećam i uzbuđenje i strah! Zato dođi što pre!
– Dolazim, naravno, baš sam te se uželela. Nadam se da ćeš nam pripremiti i neke koktele, dan je kao stvoren za uživanje! A i večeras izlazimo, da znaš! Ne prihvatam ne! Imam novu korset haljinu koja već danima čeka svoju premijeru! Savršena je!
– Hoću, naravno, taman bi mogla da pozoveš i Filipa, mislim da mu se dopadaš! Ej, čitam po Wannaboku neke komentare, opet kruže neke priče o meni? Znaš nešto o tome?
– Jao, Frejo, ne obaziri se, valjda si već navikla. Znaš da se uvek nađe neko da pokrene priču o tvom ravnodušnom odnosu prema svim tim krasnim mladim plemićima koji stoje u redu pred tvojim vratima i zasipaju te izjavama ljubavi, a ti ih šutiraš kao komade propalih starih cipela. Ništa novo i ništa pametno!
– Pa volela bih da vidim da li bi se svi ti silni udvarači gurali pred mojim vratima da nisam kraljeva ćerka! Udaću se za muškarca za koga budem sigurna da voli mene a ne krunu mog oca koju ću jednog dana naslediti. A sigurna sam da takvog nema među maminim i tatinim sinovima koji me proganjaju. Mada, mislim da bi se ta situacija uskoro mogla promeniti. Mislim da će se uskoro pojaviti neko ko će biti vredan moje pažnje.
– Zezaš? Pa šta čekaš, pričaj mi! Kad, gde, kako?
– Ali, Klaro, obećaj mi da nećeš pomisliti da sam luda.
– Obećavam!
– Držim te za reč. Vidiš, već dugo vremena ja svake noći sanjam jedan isti san, predivan san! I znaš šta? Sigurna sam da je taj san predskazanje nečega što će se sigurno dogoditi u budućnosti!
– Frejo! Za trenutak sam pomislila da si bila ozbiljna!
-I jesam!
-Ok, ok, ali kako možeš da veruješ u nešto što je plod tvoje mašte?
– Ne razumeš, nije u pitanju običan san ili maštarija, ovo je više od toga. Nešto mnogo moćnije, nešto za šta osećam da polako menja moj život i u njega konačno donosi ljubav, čistu i iskrenu. Ljubav u liku tajanstvenog mladića koga moram da pronađem!
"Princeza Freja svako veče žmuri, momka milog žuri da po snovima juri"
Stefan Ignjatović živi u svetu Daglasa Adamsa. Rođen je kao Džedaj, i postaće naučnik da bi jednog dana napravio svoj Lightsaber. Vozi narandžast auto, sa narandžastim felnama, i planira njime da obiđe svet, i možda malo više…
Stefana Pavlović: “Jer ja sam za teatre sa mnogo srca i vatre, teatre smeha i suza, gde nikad ne vlada red, gde ima i svađe, i pesme, i vriske, i aplauza. I kraj se ne zna unapred!”
Ranko Trifković nije bio siguran da li je bata ili seka. Zato se pridružio putujućem pozorištu, te je igrao i pevao širom Evrope. Kad je skapirao da je bata posadio je hektar i odao se poljskim radovima. Možete ga zateći na blogu Igrorama.
