Freja se ushićeno i graciozno kretala kroz gomile nasmejanih, veselih ljudi, puna strepnje i iščekivanja. Takvo je olakšanje što je bal pod maskama, mislila je, jer je uspela da izbegne bespotrebne čestitke i pozdrave, i na miru uživa u raskošnim prizorima i bojama, koji su je okruživali. Posvetila se i svojim zbrkanim mislima i duši punoj različitih osećanja – od ogromne ljubavi prema Teodoru, preko uzbuđenosti zbog konačnog razotkrivanja, do straha od reakcije okoline. Ipak, došlo je vreme za istinu i pobedu prave ljubavi, i ona je lagano, u svoj toj gužvi, skupljala hrabrost za trenutak kada će obelodaniti Robinovu prevaru. Zamislila je njegovu facu u tom trenutku, i grohotom se smejala u sebi, nestrpljivo odbrojavajući minute do raspleta.
Princeza pogledom potraži voljenog Teodora, i ugleda ga kako olako ćaska sa jednim od dvorskih paževa. On se, kao da je znao da joj treba, osvrnu ka njoj, posla joj kratak poljubac i položi ruku na srce. Kroz Freju prostrujaše ponos i sreća, pokrećući celo njeno telo na akciju i delanje, i to brzo! Ona neprimetno nestade sa bala, obrevši se u najskrivenijem kutku dvora, gde je sačeka jedna sasvim čudna družina. Klara, obučena od glave do pete u roze til, i ser Lucije, zajapuren i sav važan, nadgledali su tri namrgođene veštice, koje će ove večeri odigrati važnu ulogu u otkrivanju istine.
“Slatki ste. Klara, imaš li u ovom životu nameru da popustiš pred udvaranjem ove momčine?” – začika Freja vidno zaljubljeni dvojac, potapšavši krupnog viteza po ramenu.
“Tvrdi pazar, princezo. Ženska posla. Kao da ja ne znam šta je u njenoj glavi i srcu. Ove veštičare su u sigurnim rukama, ne brini! Čekamo na tvoj znak!”
Freja razdragano pohita dalje u svoju avanturu, i strčavši niz stepenice, krišom baci pogled u svečanu salu, gde su zadovoljne zvanice uživale u muzici, hrani i piću, željno čekajući proglašenje veridbe. Produži do svojih odaja, i u društvu nemirnog Čaka, uvuče se u, čini se, najglamurozniju i najblistaviju haljinu koja postoji, učvrsti krunicu na glavi i doda malo rumenila na jagodice. Uto ču kucanje na vratima i Robinov nestrpljiv i prodoran glas. “Princezo, uskoro ćeš biti moja, i da budem iskren, žuri mi se. Neću te više ni minut čekati!”
Istog trena, ona se pojavi pred njim, ostavljajući ga bez daha, onako zanosna, čila i svetlucava. “Ti si najlepša žena koju sam ikada sreo. Nadmašila si sva moja očekivanja. Mada, dodajem, ništa manje nisam ni zaslužio, zar ne?”
“Naravno, mili. Zaslužuješ najbolje, a večeras ćeš to i dobiti.”, reče ona sa neprimetnom ironijom, prateći njegove ogromne, brze korake.
Došao je čas da se raskrinkaju lažljivci
Robin, doteran i nadmen, pompozno je prolazio pod ruku sa Frejom, ostavljajući za sobom trag samoljublja i želje za moći. Njihov ulazak u dvoranu beše propraćen bučnom muzikom, jakim aplauzom i oduševljenim pogledima, upućenim očaravajućoj princezi. Robin se smejao i uživao (mada ne još zadugo), jer je bio važan, više nego ikada. Kralj održa kratku zdravicu, ali Freja, zaglušena svojim mislima, uspe da razazna samo kraj.
“… I eto, doživeh i to da u životu mog jedinog čeda, moje, priznaćete, vrsne lepotice, ja više nisam jedini muškarac. Predajem je Robinu i naređujem mu da ona u njegovim rukama bude srećnija nego što je ikad bila u mojim. Ako je to uopšte moguće, naravno.”
“Moguće je, Harolde. Ali, samo sa Teodorom!”, požele Freja da vikne iz sveg glasa. Ali, samo su je minuti delili od obrta i njen otac će to saznati, na ovaj ili onaj način. Pogleda ka balkonu i veselo namignu Klari, koja je spremno čekala njen znak.
Istovremeno, Robin je visoko podignute glave, popravljao svoj frak od srebrne svile, pripremajući se za kratak (bar se tako princeza nadala) govor.
“Freja zna da moje srce pripada samo njoj. Verovatno to zna i celo kraljevstvo. Svoja osećanja nikada nisam krio. Ali želim da joj još jednom, na ovaj poseban dan, dan naše veridbe, na očigled svih vas, pričinim posebno zadovoljstvo i pitam je: ‘Draga, da li pristaješ da budeš moja žena!’”
Freja ne udostoji Robina svog pogleda, već se glasno obrati okupljenima, sklanjajući masku sa svog lepog lica.
“Skinite svi maske, jer vreme je da iste padnu!” Zbunjene zvanice, uradiše to, očekujući možda neku igru ili trik, a samo jedna glava, duboko u dnu sale, ostade pod maskom. Bio je to Teodor.
Klara i ser Lucije uleteše u osvetljenu, šarenu prostoriju, vodeći na teškim lancima tri veštice. Gomilom se prosu uzvik iznenađenja i negodovanja, a Freja utiša žamor: “Mir! Veštice su u lancima sa razlogom! WannabeLand nikada nije poznavao surove kazne, i možda je to razlog što su se pojedinci oglušili o slobodu i pravo svakog čoveka da sam bira svoju sudbinu. Ove tri ženturače, svima poznate kao moćne i poštene veštice, prodale su se za šaku zlatnika i lažnih obećanja, okrenuvši se crnoj magiji, igrajući se tuđim životima i zamalo me trajno usmerivši tragom pogrešne ljubavi. Da stvar bude gora, one su samo radile po diktatu nekog mnogo surovijeg, lukavijeg i egoističnijeg. Pa, dame i gospodo, čućemo iz njihovih usta o kom se to gadu radi!”
Veštice zacvileše u isti mah: “Robin. Robin je kriv za sve. Verujte nam!”
Robin mahnito poče da beži, preskačući ljude i obarajući sve pred sobom, ali ga Teodor spremno dočeka i prepreči mu put. Došao je čas da se raskrinkaju lažljivci.
Prethodne delove “WannabeLand” bajke možete pročitati ovde.
Stefana Pavlović: “Jer ja sam za teatre sa mnogo srca i vatre, teatre smeha i suza, gde nikad ne vlada red, gde ima i svađe, i pesme, i vriske, i aplauza. I kraj se ne zna unapred!”
Milan Jokić je nestašni dečak sa ozbiljnim životnim planovima. Piše i režira, čuva tuđe tajne i svađa se sa Dunjom. Zna skoro sve o ženama, ali i dalje traga za onim jedinstvenim izdancima nežnijeg pola koji u sebi nose nešto više od proseka. Uvek je na sunčanoj strani ulice, ne veruje u smrt i siguran je da će živeti večno.
