Znate li priču o pravom licu ljubavi?
Moni, Eni i Anet su tri sestre, a Erik, Meron i Art su tri najbolja prijatelja.
Anet je zaljubljena u Merona, ali je on, pak, zaljubljen u Eni. Eni voli Arta, ali Art je lud od ljubavi prema Moni. Moni ne želi da zna ni za jednog drugog muškarca osim Erika, a Erik bi dao sve na svetu kada bi ga Anet volela.
Ljubav je, kažu, glas najdubljih i najiskrenijih želja naših srca. Čak i kada je jednosmerna, ljubav je i dalje bolja strana života. Postoji i patnja, naravno, ali patnja je isto dobra. Da ne oseća patnju zbog toga što ga Moni ne voli, Art bi verovatno sumnjao u to koliko je zaista sposoban da voli. Patnja u trenutku kada shvati da nije voljen jeste znak da je, uprkos svemu, i dalje na toj boljoj strani života. Znak da i dalje ume da čuje i razume glas svog srca, čak i kada ono jeca od bola.
Takvi su i junaci ove kratke priče. Svi vole, i svi pate. Ali ne odustaju, jer ljubav ih sve zajedno drži u tom čarobnom krugu žudnje i patnje, iz koga im nema izlaza.
Jer, bez obzira na sve, ljubav je uvek dobra strana života.
Još jedno lepo jutro u WannabeLandu
Zajedno sa suncem, Teodor je tog ranog jutra u Wannabe NewLand ušao kroz istočnu kapiju grada, i odmah se kroz lavirint uskih, kaldrmisanih uličica spustio do Bulevara raspevanih majki, najduže ulice u gradu, koji je predstavljao sponu između istočnog i zapadnog dela grada. Teodor nikada pre nije bio u glavnom gradu WannabeLanda. Stražari na gradskoj kapiji uputili su ga da krene na zapad baš tim putem.
Kada se grad podizao, prvo je postavljen temelj kraljevskog dvorca, da posluži kao središna tačka oko koje će se graditi sve ostalo. Tako su oko dvorca izgrađeni široki trgovi i bulevari, na kojima su kasnije građene privatne kuće i zgrade za stanovanje, koje nisu smele da budu više od deset metara, zatim škole, fakulteti, pozorišta, tržnice, i sve ostalo što je potrebno jednom glavnom gradu. Wannabe NewLand bio je grad savršeno kružnog oblika, sa visokim kapijama i tornjevima na sve četiri strane sveta, i sa dvorcem u svom središtu iz vazduha je nalikovao na džinovski kompas.
A tog dana, grad je izgledao posebno svečano. Sve ulice i uličice bile su ukrašene hiljadama i hiljadama šarenih balona i dugačkim ukrasnim trakama. Sunčevi zraci upotpunjavali su ceo prizor, ulivajući prirodnu svežinu i energiju u grad i ljude koji su se polako budili i započinjali svakodnevne navike. Dok su jedni zauzimali svoja mesta u baštama brojnih restorana i kafića, drugi su, pešice ili na konjima, žurili da na vreme stignu na posao. Sistem javnih gradskih kočija bio je vrlo neprecizan, i u proseku je kasnio oko 527 minuta, zbog čega se niko nije oslanjao na njega. Grad je ogroman i niko nema vremena za čekanje javnog prevoza. Ko nije imao bicikl ili konja, morao je dobro da tabana čak i po nekoliko sati.
Na mestu gde je Bulevar raspevanih majki presecao park princeze Aleide, bio je organizovan pravi vašar! Sa svih strana u park su navirali ljudi da od uličnih prodavaca kupe najrazličitije maske, kostime i ostale šašave ukrase i nakit. Dok se šetao između tezgi i posmatrao kako se kupci i prodavci cenkaju jedni sa drugima oko cene izložene robe, Teodor se pitao šta li je povod tolikoj euforiji i gunguli?
Jedan dečak upravo je kupio kostim crvenog zmaja, i odmah otrčao do obližnje klupe da ga obuče. Teodor mu je prišao i mahnuo mu rukom.
– Dobar kostim, vredi svaku paru koju si dao za njega. Da li je kod vas u Wannabe NewLandu uvek ovako veselo?
Dečak mu se osmehnuo široko i zaklimao glavom.
– Jeste veselo, ali još nikad ovako kao danas! A tek će da bude veselo, prava fešta počinje tek sutra uveče!
– Ma, šta kažeš? A šta će to biti sutra uveče?
– Biće veliki bal pod maskama u dvorcu, eto šta!
– Pa, zar ćete svi ići na bal?!
– Ma ne, bre, bal je samo za uglednu gospodu i dame, plemstvo i tako to. A za običan svet služiće se kolači i vino na Glavnom trgu, a biće i vatromet, sve po nalogu kralja!
– Nisam znao da je naš kralj tako dobar i velikodušan. A zbog čega sve to?
– Pa zbog njegove kćerke, princeze Freje. Izgleda da joj je konačno došlo iz dupeta u glavu, kako to moja stara baka kaže, shvatila je da nije više balavica! Rešila je da se uda, a veridba će da bude upravo sutra uveče na balu!
– Da se uda?! Kako, za koga?!
– Lepo, brate, kao što se sve devojke udaju, tako će i ona, i to za onog Robina Tajfunka! Taj ti je do juče bio najpoželjniji zet svake brižne majke koja ima dete za udaju. Mnoge ih je bacio u očaj sad kad se rešio da oženi princezu. A ona ga u početku kao nije volela, tvrdila pazar, prava melodrama bila sa njima dvoma! I onda odjednom, hoće za Robina! Možeš misliti!
– Opasna je ta naša princeza Freja, kažeš?
– Baš je prava razmažena princezica, nego kako! Hvata na lepotu, pa svi lude za njom, a onda se samo pravi naivna. Valjda će sad da se… čekaj, ma eno nje, vraća se sa jahanja, gledaj!
Gledao je svoj san kako galopira na snažnom belom konju
Teodor se okrenuo u pravcu iz kog su se iznenada začuli aplauzi i ovacije. Gledao je nemo u svoj san kako u galopu na snažnom belom konju prolazi kroz masu razdraganih ljudi, dalje, ka izlazu iz parka. Iako ju je posmatrao iz daljine, mogao je da prepozna svaki pramen dugačke zlatne kose koji se viorio na vetru. Bez sumnje bila je ne samo princeza, već i kraljica njegovog srca.
– Kako mogu da stignem do dvorca? Rekoše mi da samo idem ka zapadu niz bulevar?
– Jeste! Samo idi bulevarom dok ne dođeš do Glavnog trga i Ulice besposlenih vitezova, ona ti gleda pravo na glavnu kapiju dvorca!
Teodor je izvadio nešto zlatnih novčića iz džepa i pružio ih dečaku, potapšavši ga po ramenu.
– Hvala ti! Bolje sačuvaj taj kostim za neku drugu priliku, a meni poželi sreću da rasturim tu princezinu veridbu!
Noć pred kapijom dvorca
Ulica Besposlenih vitezova protezala se tik naspram glavne kapije dvorca. Dobila je naziv po dokonim vitezovima, koji su u nedostatku važnijeg posla provodili vreme u baštama brojnih kafića, čitajući žutu štampu i odmeravajući raskošno, katkad i raskalašno odevene prolaznice. Sada je, međutim, ulica bila posve tiha, jer ponoć je već bila prošla, i svi kafići u toj ulici bili su zatvoreni, kako ne bi narušavali noćni mir kraljevske porodice.
Teodor je stajao tu, pred samom kapijom dvorca, oslonjen o stub ulične svetiljke. Znao je da će se ona pre ili kasnije pojaviti. Ako je istina da dele isti san, onda će znati da je noćas taj san čeka pred kapijom.
Osetio je dah pitomog vetra što tiho klizi kroz noć. Ponovo je bio siguran da ljubav zaista jeste bolja strana života. Poslao je jedan poljubac niz vetar, i sklopio oči. Trenutak kasnije, vetar je jedan poljubac nežno položio na princezine usnule usne.
Prethodne delove “WannabeLand” bajke možete pročitati ovde.
Milan Jokić je nestašni dečak sa ozbiljnim životnim planovima. Piše i režira, čuva tuđe tajne i svađa se sa Dunjom. Zna skoro sve o ženama, ali i dalje traga za onim jedinstvenim izdancima nežnijeg pola koji u sebi nose nešto više od proseka. Uvek je na sunčanoj strani ulice, ne veruje u smrt i siguran je da će živeti večno.
