Freja je očajno i pomalo besno gledala haljinu u kojoj bi trebalo da zablista još večeras, daje lažne osmehe i lažnu ljubav, da cvrkuće naokolo i ostavlja utisak najsrećnije žene na planeti. “Pih, pazi da me Robin ne učini najsrećnijom! Više bi mi sreće donelo da ga, na primer, pojedu džinovi ili naprasno nestane bez traga. A bila bih zadovoljna i da mi ga neka druga jednostavno preotme!”, ređala je princeza nemoguće misli, ne nalazeći rešenje kako da pobegne iz ove farse i kvazi srećne veze, iz košmara od veridbe sa muškarcem koga nije volela, čiji dodir i poglede nije priželjkivala. “O-ho-ho, živote, kako uopšte dođoh do toga da ikada pomislim da je bezbojni Robin čovek iz mog tako lepršavog, divnog, šarenog sna? Šta mi to trebaše?”
I ta veridba… Slušaće lošu muziku, ješće neukusnu, čudnu hranu iz previše kičastog posuđa, i svuda naokolo biće gladiole. Ona čak i ne voli gladiole. Sve će biti pompezno, nakićeno, velelepno, što joj i ne smeta, mora da prizna: “Ipak sam ja princeza, red je da moj dan odiše glamurom.” Ali ovog puta niko je nije pitao… Ništa! Njena veridba od samog početka bila je proizvod tuđih želja i očekivanja, a tako su tekle i pripreme za nju…
Zatim se nasmeši, i njenim mislima zagospodare svetlost i radost, jer seti se noći koju je ostavila za sobom, seti se Teodora, zanesenjaka, borca protiv vetrenjača i večnog dečaka. Seti se kako su poklonili sebe jedno drugom, kako ga je imala, kako će ga zauvek imati. Odjednom bi uverena da je on, sada kada ju je konačno našao, nikada neće napustiti. Ali da li će ona imati snage da se izbori za njihovu ljubav? Da li će gomili baciti istinu u lice? Da li će priznati da ne voli najpoželjnijeg muškarca kraljevstva, već jednog lutalicu, boema, pesnika, skromnog mladića nespremnog za raskoš i kraljevski sjaj? Da li će umeti da se nosi sa predrasudama i osudom roditelja, dvorske svite i horde snobova? Da li će pasti bruka, da li će biti najomraženija princeza Wannabelanda u istoriji?
Da li će princeza imati snage da se izbori za ljubav svog života?
I baš tada, u trenutku preispitivanja, u sobu uleti razdragana Klara, bacivši se na krevet i zagrlivši Freju, pričajući bar 100 reči u minuti. Ali shvati da ne dobija povratnu reakciju, i da njena najbolja prijateljica ne deli njeno ushićenje. Podiže desnu obrvu, i na njenom licu ocrta se iščekivanje, a u vazduhu lebdaše nevidljiva pitanja. Freja je ipak tvrdoglavo ćutala, dok ne ču Klarin osorni glas: “Šta, do đavola, nije u redu sa tobom? ”
Princeza joj, menjajući izraze lica iz trena u tren, od sreće do zabrinutosti, dočara proteklu čarobnu noć, dočara joj ljubav, toplinu i pripadanje koje je osetila, a zatim radosne vesti zamene brige, sumnje, nedoumice i žalopojke. Bila je u debelom problemu, tako je bar mislila, ne uspevajući da pronađe način da se izvuče iz čitave zavrzlame. A obećala je Teodoru! I toga se najviše plašila… Šta ako njega razočara?
Freja završi svoje poduže izlaganje, a jedan ogroman, iskren osmeh raširi se na Klarinom licu. Jer ona je snažno verovala da kao u svakoj pravoj, dobroj priči, ljubav mora da pobedi sve! Ona nije zaboravila da su se klele u bajke, još od onog dana kada im je kralj Harold kao petogodišnjakinjama koje su se davile u sladoledu, pričao o jednom princu i jednoj usnuloj lepotici. I za razliku od Freje, ona je znala da ova u sebi nosi snagu dovoljnu da okrene svet naglavačke da bi dobila onog koga voli!
Ona je snažno verovala da u svakoj pravoj, dobroj priči, ljubav mora da pobedi sve, i to još od onog dana kada im je kralj Harold kao petogodišnjakinjama pričao o jednom princu i jednoj usnuloj lepotici
Zagrli Freju i šapnu joj: “Rešićemo sve, zato sad pravac na kolače, nisu ih džaba pravili!”, te zgrabi jedan, pojača muziku i poče veselo da skakuće po sobi. Freju ponese njena euforija, pa se njeno ustreptalo srce i duša ispuniše iznenadnom hrabrošću, i najednom, znala je da će, ako bude trebalo, ostaviti sve zarad Teodora. Njega joj niko ne može oduzeti.
Freja je najednom znala da će, ako bude trebalo, ostaviti sve zarad Teodora. Njega joj niko ne može oduzeti
U to joj na pamet padoše tri budalaste veštice i prokleta noć u kojoj je za čoveka iz svojih snova neočekivano dobila običnog Robina! Sada, kada ju je život nagradio istinom, zapita se kako su tako moćne veštice, čije su magije na glasu kao najdelotvornije, mogle toliko da pobrkaju lončiće? Šta su to Isis, Kaia i Gala učinile? Da li je sve bilo baš onako kako su pričale i delale? Samo par trenutaka kasnije, svako ko bi promolio glavu kroz prozore velelepnog dvorca, imao bi šta da vidi: malu, ali odabranu ekipu koju su sačinjavala dva golema i dopadljiva viteza i uzbuđena Klara, na čelu sa narogušenom i užurbanom Frejom. Nakostrešena četvorka hitala je put veštičje zabiti u potrazi za iskrenim odgovorima, mada zbunjeni i poslušni zaštitnici jedva da su znali šta se dešava.
Nakostrešena četvorka hitala je put veštičje zabiti u potrazi za iskrenim odgovorima
Zadihani i bučni, upadoše u veštičiju kolibu, zatekavši smrad, haos i tri raščupane, mamurne veštice kako hrču poput đavolje simfonije! Freja poče da ih gađa svačim što bi joj palo na ruku, glasno uzvikujući: “Lenštine, prevaranti, lažovi! Pih! Napravili ste od plemenite veštičje profesije šalu! Zar se za to moj otac borio? Zauvek ste promenili istoriju WannabeLand veštica! O vašoj sopstvenoj da ne pričam! Čekaju vas rešetke!”
Klara i dvojica viteza veselo posmatraše ovu scenu, a ser Lucije flertujući sa njom, šapnu joj: “Da li joj bilo kakva zaštita treba u ovakvom stanju? Mogla bi čak i mene da pojede za doručak, a ja sam… Pa, vidiš i sama… Stvarno veliki čovek.”
Iznenađene, sanjive i preplašene veštice poskočiše na noge, gotovo istovremeno, panično tražeći metle, u nameri da pobegnu. No, Freja ih već beše polomila na paramparčad, te ove zacikaše, uspaničavši se i nesmotreno i glupo se odaše:
“Lepa princezo, milosti, molimo! Mi, mi… Mi nismo krive. On nam je obećao! Obećao nam je moć, novac, slavu! Nismo krive. Krive smo za lakomislenost, naivnost! On, on je sve uradio! Idiot Robin!”
Freja zadovoljno frknu, pobedonosno pogleda Klaru, lično baci veštice u okove, obrisa prašinu sa svoje haljine, te se zaputi put voljenog grada, gde celo kraljevstvo večeras čeka nešto mnogo zanimljivije od obične veridbe!
Izvor fotografija: enchanted-fairytale-dreams.tumblr.com
Prethodne delove “WannabeLand” bajke možete pročitati ovde.
Stefana Pavlović: “Jer ja sam za teatre sa mnogo srca i vatre, teatre smeha i suza, gde nikad ne vlada red, gde ima i svađe, i pesme, i vriske, i aplauza. I kraj se ne zna unapred!”
Milan Jokić je nestašni dečak sa ozbiljnim životnim planovima. Piše i režira, čuva tuđe tajne i svađa se sa Dunjom. Zna skoro sve o ženama, ali i dalje traga za onim jedinstvenim izdancima nežnijeg pola koji u sebi nose nešto više od proseka. Uvek je na sunčanoj strani ulice, ne veruje u smrt i siguran je da će živeti večno.
