Dobar dan i izvinite zbog naslova, ali moralo je tako iz dva razloga.
Prvo.
Zovem se Šenprc Podjebadi – Prcko.
Drugo.
Ulazim u priču.
Dakle, ništa lično, ne insinuiram da li i vama nešto ulazi ili vas nešto poprckuje, da pominjem ove druge izvedenice koje bi zlonamerni mogli da izvuku iz mog imena.
Sigurno se pitate, šta ja radim ovde, a i ako se ne pitate, ko vas šiša. Ja odgovaram, pa vi vidite. Dakle, moja časna profesija je – dvorska luda. Moj zadatak je da pratim šta se događa i sastavljam prigodne pesme i anegdote, šalim se i pravim (što veću) budalu od sebe. To je jedan kontrapunkt, takoreći, koji svakom kraljevstvu nedostaje.
Ništa ne može sputati Prcka! Sloboda! Sloboda! Sloboda... Čačak!
Avaj!
Moram da priznam, izneverio sam vas, dragi moji. Kako pitate se? A i ako se ne pitate, evo ja odgovaram. Pa, umesto da pratim radnju fabule i osvrćem se na aktuelna ljubavno-modna pitanja kraljevstva, već mesecima gledam u čašu. Jeste. Priznajem. Ločem!
No, moram da se odmah ogradim. Ne pijem zbog one narodne: “Kućo moja, čađavu ti gredu, sve sam prod’o sad si ti na redu”. Niti pijem da zaboravim, već ja pijem da se setim!
Da se setim kakva je bila, ah ta koja mi je ukrala srce. Sva zaobljena, pa sva ružičasta, pa zaodenuta u najmekšu antilop-kožu. Vrlo fleksibilna, oh da! Kad je poduhvatim, mogu i odavde i odande da joj priđem, ako razumete igru reči. A tek kakva je na dodir, glatka i nežna. A tek memorijska kartica, oh gospode! Šezdeset četiri gigabajta! Oh, umreću!
A šta? Mislili se da pričam o devojci? Pfft! Govorim o novoj novcatoj ružičanstvenoj Jastuče 3 megabrzoj ultraproširenoj računarki. Eno je čami na polici u prodavnici, nikako da namaknem dovoljno zlatnika da je ponovo držim u naručju. Ah, kamo sreće da mogu da je otkupim iz ruku prljavog trgovca. More, oženio bih se njome samo da je zakonom dozvoljeno. Lud? Ko? Ja?
More, nemoj da vas sad polijem ovom šljiskovicom (koktel viskija i šljivovice, za neupućene)! Naravno da sam lud, tek će se videti.
‘Ajd uzdravlje!
Prethodne delove “WannabeLand” bajke možete pročitati ovde.
Izvor fotografije: Michael Fernandez
Ranko Trifković nije bio siguran da li je bata ili seka. Zato se pridružio putujućem pozorištu, te je igrao i pevao širom Evrope. Kad je skapirao da je bata posadio je hektar i odao se poljskim radovima. Možete ga zateći na blogu Igrorama.
