“Pleti, pleti draga iglo,
Čuješ li me mala vilo,
Danas ćeš nam doterati,
Sve nedaće oterati,
Jedno dete
Krhko, milo,
San nestvarni sto je snilo…
Čuješ li me, ružo draga,
znaš li bol tvoj trn što stvara
Tako ćeš nam ovog dana,
Jedno srce
Jednu dušu
Jednu devu
Slatku, kršnu
U dom naš prihvatiti
Ubošćeš je, draga ružo
Ubošćeš joj srce tužno.
Kap po kap,
Vlat po vlat,
Moji prsti nisu vešti
No sečivo je moje smelo
Uzeće joj što god htelo
Danas će se sama dati
Srcu svome muke da skrati.”
Tišinu šume slamaju samo stihovi veštičjih bajalica
Smeh se prolio iz kuće tri veštice i na nekoliko trenutaka sama šuma je utihnula. Izgledalo je kao da sve čeka da mu bude zapoveđeno kako da nastavi sa svojim životom. Životinje u šumi dobro su poznavale taj kikot, tu tihu jezu koja ih je obuzimala svaki put kada bi tri veštice odlučile da ih podsete da su tu. Da, od kada su odlučile da se sve tri usele baš tu, na samoj granici između prirode i ljudi, nijedan dan nije prošao mirno. Baš tu, na mestu gde su granice bile najtanje i najsvežije za razoriti, na samoj ivici između dva naizgled neverovatna sveta, veštice su sedele i crpele svoju snagu. A ljudi su dolazili i odlazili, posmatralli ih, plašili ih se, uhodili i proveravali. Neki su nestajali unutar mračnih hodnika imanja, neki jedva živi i polupoludeli odšepavali, ali ništa nije znalo da potrese šumu kao dani kada su one praktikovale magiju.
Bio je to čudan osećaj, onaj koji je svaka životinja mogla da namiriše u vazduhu, poput električnog pražnjenja pred prolećnu oluju, koje dolazi u naletima. Magija bi se skupila, nemilosrdna u svojoj veličini i snažno protresla vrata realnosti, koja su se tako čvrsto držala i odupirala. Tada je šuma odlučivala da utihne, da se strpi i sačeka, da bude nemi svedok svega što se dešavalo i što će se desiti. Veštice nikada nisu bajale dugo, niti agresivno, ali svaka njihova čin bila je protkana, posađena i kroz krv udenuta u samu srž šume. Nisu one povređivale šumu, nisu joj oduzimale ono što je bilo njeno, ali su dodavale, malo po malo, tkale su svoju realnost unutar realnosti same šume i menjale je.
Nisu one povređivale šumu, nisu joj oduzimale ono što je bilo njeno, ali su dodavale, malo po malo, tkale su svoju realnost unutar realnosti same šume i menjale je
Jedna nepoznata prilika na konju prešla je preko granice, i kao da je nevidljivi sat odzvonio, cela šuma ožive i pokrenu se. Prilika je sjahala na samom ulazu na imanje, nema i naizgled neodlučna. Njena laka noga krenu napred, a zatim se bojažljivo, poput srne, vrati unazad pred samu kapiju. Kao da su je ta vrata, taj portal, ta kapija mamile i plašile istovremeno. Privlačile su je unutra, dozivale njenu dušu i njen um, a opet nešto duboko unutar nje ju je upozoravalo i pokušavalo da je ubedi da ne ide tamo. Nažalost, mladost je uvek bila praćena ludošću i onom neverovatnom količinom hrabrosti u koju oni iskusniji ne bi polagali toliko vere.
“Vaše Visočanstvo, želite li da uđete?”, začu se meki glas i Freja tek tada primeti priliku obučenu u zelenu haljinu kako je blago posmatra. Stajala je usred skupine divljih crvenih ruža koje su se manijakalno preplitale između sebe u borbi za što više svetlosti. Zeleno lišće se grabljivo okretalo ka suncu i krvavo crveni cvetovi bili su naivno smešteni među njih. Žena… Ne žena, veštica provuče nehajno svoju ruku kroz taj pregršt lišća i cvetova ne mareći za trnje koje se krvožedno krilo i čekalo svoju žrtvu. Ona uhvati neotvoreni pupoljak i poče nerazgovetno da pevuši. Pupoljak se prodrma, poput malog deteta se uvi među prstima veštice.
Freja priđe stolici koja joj beše ponuđena i sede. Veštica, koja ju je dočekala, smestila se prekoputa nje.
“Došla sam po preporuci prijateljice, koja mi je rekla da ste najmoćnije veštice u celom kraljevstvu. Mnoge priče kruže o vama…”
Druge dve veštice koje su stajale u uglu prostorije glasno se zakikotaše i polako priđoše gošći, ali treća, što je sedela preko puta nje, samo joj namignu okom. Šuškanje tkanine njihovih dugih odora resko je lomilo tišinu unutar kuće, kao da je sama prostorija tiho šaptala samoj princezi.
“Naravno. Ljudi vole da iskušavaju mogućnosti svoje mašte onda kada je istina dobro sakrivena, možda samlevena i zakopana negde gde je niko nikada neće tražiti. Ne plašite se, voljena naša princezo, mi smo samo usamljene, sirote žene koje su svoj život posvetile magiji i moći, i rado ćemo vam pomoći u vašoj potrazi za odgovorima.”
“Ali, ja vam još ništa nisam rekla…”
“A kakve bismo mi to veštice bile, kada ne bismo unapred znale razlog vaše posete. Ne potcenjujte moć koja prožima nas, crne udovice, žene koje su žrtvovale ljubav muškaraca zarad ulaska u carstvo veštica, gde sve tajne života i smrti bivaju ogoljene do same svoje suštine. Draga princezo, nije potrebno da izgovorite ni jednu jedinu reč, jer su mi vaše oči i srce rekli sve, čim ste kročili nogom u ovu kuću.”
Ustala je i polako krenula ka dugačkom redu polica sa knjigama, ali već posle par koraka naglo se okrenula i pogledala Freju pravo u oči.
“Vi tražite muškarca!”
Freja zadrhta celim telom od iznenađenja. Nikada ranije nije imala priliku da bude u društvu veštice, iako je mnogo puta slušala o njima. Kako bi ta, njoj nepoznata žena, mogla znati nešto toliko intimno, osim ako zaista ne poseduje veoma jake moći?
“Da, ja… Rekla bih da ste u pravu.”
Veštica se zadovoljno osmehnu.
“Naravno! Samo, nije u pitanju običan muškarac. On je još uvek samo odsjaj ljubavi koji nema ime, ali je toliko snažno prisutan u vama da čvrsto verujete da mora biti stvaran! Sigurni ste da je on vaša budućnost, i učinili biste sve da što pre postane vaša sadašnjost.”
Krenula je napred i stala tik iznad princeze.
“Mi vam možemo pomoći. Imamo trag koji će nas odvesti do vašeg mladića, i taj trag se nalazi u samoj srži vašeg srca. Samo veoma vešta veštica može zaroniti u te dubine ljudske duše i iz njih isterati sve što se tamo krije. Pitanje je da li ste spremni da se bespogovorno prepustite mojoj volji i mojim moćima?”
Freja ustade i stade pred vešticu, licem u lice. Duboko je udahnula, trudeći se da u sebi probudi svu hrabrost koju poseduje.
“A kakva biste to veštica bili kada ne biste unapred znali odgovor i na to pitanje?”
Veštica joj odgovori širokim osmehom, bio je to osmeh koji je prikazivao sve njene bele zube, osmeh kakav ste mogli da očekujete od grabljivice koja je na tik da skoči na svoj plen.
“Vrlo dobro! Doneli ste pravu odluku. Sada idite, i dođite ponovo sutra, tačno sedam minuta pre ponoći.”
Freja klimnu u znak odobravanja, još jednom pogleda ka dvema vešticama koje su tiho stajale i osmatrale, a zatim se okrenu i ode.
Kali je pratila princezu u stopu i zaustavi se na samom dovratku, neko vreme osmatrajući tu krhku i nežnu priliku koja je, vodeći svog konja, odlazila uskom šumskom stazom.
“Ljubav dečja naša mala igra,
U ljubavi deca su kao mala čigra”, započe Kali dok joj je ruka ocrtavala u tami princezinu figuru koja se udaljavala. Isis priđe sa iglom u ruci, tanka vlas princezine kose sijala je pod slabom svetlošću koja ih je okruživala.
“No, čigre, naša ljubljena deca
Jer mi njihove snove pletemo rade volje
U naša najmilija dela i njihove najveće nevolje.”
“Pozvaću ga da nam se pridruži sutra. Neka vidi kako pravu ljubav njegove voljene pretvaramo u dim u kome će ugledati njegov lik”, prošaputa Gaia naposletku, iz svoje dugačke suknje izvukla je mali nož i urezala runu u svoju kožu. Sada je samo ostalo da čekaju i dočekaju sve ono što su znale da im je unapred obećano.
Ja moram uništiti sva tvoja nadanja i snove, i gurnuti te u ruke čoveka koga nikada iskreno ne možeš voleti
Prethodne delove “WannabeLand” bajke možete pročitati ovde.
Nesi – Hipik pacifista, nerealni optimista kojeg možete pronaći negde između Tirije, Arad Domana, Srednje Zemlje, planete Shili i kancelarije. Prodaće se za dve stvari – crveno vino i crnu čokoladu.
