Stari Valdas bio je siguran da tog jutra nije ustao na levu nogu, pa opet, ništa mu nije bilo jasno. Stajao je u masi dokonih ljudi i pitao se zbog čega on uopšte gubi svoje dragoceno vreme u toj gomili. Radoznalost ga je povela kada je video sav taj svet naguran ispred niskog platoa na kome je stajao jedan visok i lep mladić i okupljenima držao nekakav govor. Sada, što je duže stajao tu i slušao, sve je manje razumeo šta se to oko njega dešava.
Na kraju, izgubio je strpljenje i probio se kroz gomilu napred do platoa na kome je mladić stajao.
– Izvini, momče, ali meni nešto nije jasno! Ti govoriš o ljubavi, o tome kako ljubav sve pobeđuje? Pričaš nam nekakve priče o nekom zaljubljenom klipanu kome ljubav daje snagu da pobeđuje čitave vojske i šta ti ja znam?! Hoću da te pitam, jesi li ti to ozbiljan?
Mladić ga je gledao svojim krupnim bademastim očima dok je polako silazio sa platoa.
Ljubav je zaista jača od svega, ali njenu punu snagu mogu da osete samo oni koji odistinski znaju da vole
– Ljubav je zaista jača od svega, ali njenu punu snagu mogu da osete samo oni koji odistinski znaju da vole. Mladi Haret zaista je srušio čitavu tvrđavu snagom svoje ljubavi prema sirotoj Aseni koju su varvari držali zarobljenu u Vandalskim brdima.
Nekoliko devojaka iza njega počeše da se došaptavaju i kikoću, a Valdas samo podrugljivo frknu.
– Ma kako da ne! To su sve koještarije! Ljubav nije ništa drugo do obična izmišljotina! To je samo šuplja reč, šuplja kao šupalj zub!
Mladić ga još jednom odmeri, a zatim krenu ka njemu.
– Zašto tako pričaš, starče? Jesi li ti ikada voleo?
Starac se namršti i uzmaknu korak unazad. Videvši da ga je uznemirio, mladić stade i osvrnu se oko sebe. Tada ugleda grupicu devojaka čije je šapate malopre čuo. Bilo ih je pet ili šest, ali jedna se posebno izdvajala. Bila je visoka, a duga crna kosa padala joj je gotovo do struka. Kad mu je uzvratila pogled, mogao je da vidi kako joj iz svetloplavih zenica titraju nemirne iskre. Rešio je da još jednom izazove starog namćora. Otišao je do njega i rukom mu pokazao ka devojci.
– Pogledaj u oči ove devojke i reci mi šta vidiš?
Valdas je delovao još zgroženije nego pre. Žurno je krenuo ka devojci, ne toliko da bi nju bolje video, već više da bi se udaljio od tog ludog momka koji se navrzao na njega.
– Vidim dva obična plava oka jedne budalaste šiparice, eto šta vidim! I vidim tebe, i rekao bih da si dibidus lud! Ja se baš i ne motam sa ženama, znaš, uglavnom sam sa životinjama. Ja sam stočar, imam veliku farmu i nemam vremena za te ljubavne gluposti.
Mladić tiho uzdahnu i priđe devojci.
– Ja u njenim očima vidim opasne plamenove strasti koji vrlo lako mogu zapaliti baš svako muško srce. Kao što je drevna Filona svojim pogledom pretvarala muškarce u konje, siguran sam da ova devojka svojim pogledom može nesrećne i neuke mladiće da pretvori u najhrabrije ljubavnike!
Potom se okrenuo ka starcu:
– A što se tebe tiče, jedino mogu da se nadam da će te, jednog dana, neka prasica pogledati tako strasnim pogledom da će u tebi sve proključati od uzbuđenja. Tada ćeš shvatiti šta je ljubav i razumećeš sve što sam ti danas rekao.
To je već bilo previše za Valdasa. On pljunu u stranu i besno odbrusi:
– E sad je dosta, nemam ja vremena za prazne priče! Mora da si ti jedan od onih slatkorečivih pesnika koji zaluđuju mlade devojke svim tim glupostima o ljubavi samo da bi ih iskoristili, a onda zbrišu bez traga! Kćerko, kloni se ovoga, da ti posle ne bude đavo kriv!
Žurno se progurao kroz gomilu i nestao iz vidokruga. Tada i ostali počeše polako da se razilaze, jer zabavi je očigledno došao kraj. I luckasti mladić spremao se da napusti trg, kada mu je prišla ona ista crnokosa devojka.
– Iako sam upozorena na tebe, rizikovaću. Gde mogu da te nađem večeras?
– Imate divan gradski vrt ovde. Toliko različitog cveća i toliko opojnih mirisa nisam još nigde video ni omirisao, a proputovao sam dosta. Odseo sam u hostelu prekoputa, ali ako nebo noćas bude vedro, biću u vrtu. Volim kada mogu da vidim sve te prekrasne zvezde, uvek me podsete na put kojim idem celog svog života.
– E pa onda se vidimo tamo.
Okrenula se da ode, ali je sledećeg trenutka zastala.
– Nisi mi rekao kako ti je ime?
– Zovem se Teodor.
Široko mu se nasmešila.
– Teodore, ja sam Lorina.
Gradić Wannabulos zaista je imao prekrasan gradski vrt
Gradić Wannabulos na zapadnoj granici WannabeLanda zaista je imao prekrasan gradski vrt. Ogroman prostor ispunjavale su najrazličitije biljke koje su vazduh u vrtu bojile svojim božanstvenim mirisima. Svako ko je ikada udahnuo taj vazduh, imao je osećaj da će mu pluća bukvalno izleteti iz grudi.
Noću je sve delovalo još čarobnije nego tokom dana. Našla ga je kako sedi na kamenoj klupi i u tišini posmatra nepregledno nebo.
– Ti si jedan neobičan mladić, Teodore. Ovde su noći stvorene za ples, opijanje, ludovanje…
Sela je pored njega toliko blizu da je osetio njenu kožu na svojoj.
– … i seks. Tvoje zvezde biće na nebu i sutra, a sada mi dozvoli da ti pružim malo vrhunskog uživanja. Hajdemo u provod. Vodim te na jedno posebno mesto!
– Hvala ti, ali noćas bih radije ostao ovde.
Njen snežnobeli osmeh najednom se istopio.
– Šta nije u redu? Ne dopadam ti se? Danas na trgu, učinilo mi se da si bio iskren…
– I jesam bio iskren.
– Pa u čemu je onda problem? Zašto odbijaš društvo jedne lepe i strastvene žene? Postoji li možda neka druga?
– Da. I ne. Komplikovano je, ne znam hoćeš li razumeti.
– Sumnjaš da mi je priroda dala lepotu, ali ne i pamet? Hajde, iskušaj me.
– Postoji jedna devojka, ali ja ne znam ko je ona, ni gde je. Znam kakva je, kako izgleda, ali još uvek je nisam pronašao. Ima divnu plavu kosu, usne boje malina i zagonetne plave oči koje su me očarale još od prvog pogleda.
– Ali, kako onda znaš sve to o njoj?
Nekoliko trenutaka je oklevao.
– Zato što sam je video… u snu.
– U snu? Hoćeš da kažeš da si sanjao tu devojku, i sada je tražiš?
– Nije to običan san, drugačije je. Treba samo da sklopim oči i ona već stoji preda mnom. Ponekad mogu da osetim njeno fizičko prisustvo, i kako naša dva srca udaraju u jednom savršenom ritmu…
– Ali, opet, to sve ne mora ništa da znači. Kako možeš biti siguran da ona zaista postoji? Možda je ona samo iluzija, plod tvoje divne mašte. Šta ako je nikada ne pronađeš baš zbog toga što ona ni ne postoji? Da li si spreman da provedeš svoj život u uzaludnoj potrazi?
– Upravo zbog toga sam ovde. Vidiš, kada su noći vedre, nebo je okićeno hiljadama blistavih zvezda. Zamisli sada da je svaka ta zvezda jedna prelepa žena, a ja potpuno slobodan da pođem za bilo kojom zvezdom, ili za bilo kojom ženom. I iako imam tu veliku mogućnost izbora, ja verujem da mi je taj čaroban san dat da me vodi ka jednoj jedinoj zvezdi i jednoj jedinoj ženi.
– Šta misliš, ko je ona?
– Nemam nikakvu ideju. Mogla bi biti bilo ko. Možda je neka stidljiva seljančica ili lukava gradska cura, zaista ne znam.
– A možda je, na primer, neka mlada plemkinja?
– Ne, ne verujem u to.
– Zašto?
– Ne znam, jednostavno mislim da nije. Štaviše, siguran sam da je u očima drugih ljudi ona jedna sasvim obična devojka. Mada, to mi ništa ne znači. Za mene je ona princeza.
Neko vreme sedeli su u tišini, on zagledan u nebo posuto zvezdama, a ona u njega. Onda je pružila ruku i dlanom ga pomilovala po obrazu. Želela je barem nešto po čemu će pamtiti tu noć.
– Poljubi me. Molim te, samo jednom.
Okrenuo se ka njoj, nasmešio joj se i prstima obe ruke prošao kroz njenu gustu kosu. Ona je sklopila oči i blago razmakla usne, ali umesto usne, on je poljubio njeno čelo.
Kada je ponovo otvorila oči, u njima je mogao da vidi nagoveštaj razočaranja.
– Ne znam da li si hrabar ili lud, ali mislim da nema žene kojoj ne bi imponovalo da bude tvoja fantazija. Volela bih da postoji neko ko traga za mnom na isti način na koji ti tragaš za devojkom iz svog sna. Želim ti sreću, Teodore. Želim ti da jednoga dana pronađeš svoju princezu.
Volela bih da postoji neko ko traga za mnom na isti način na koji ti tragaš za devojkom iz svog sna. Želim ti sreću, Teodore. Želim ti da jednoga dana pronađeš svoju princezu
Prethodne delove “WannabeLand” bajke možete pročitati ovde.
Milan Jokić je nestašni dečak sa ozbiljnim životnim planovima. Piše i režira, čuva tuđe tajne i svađa se sa Dunjom. Zna skoro sve o ženama, ali i dalje traga za onim jedinstvenim izdancima nežnijeg pola koji u sebi nose nešto više od proseka. Uvek je na sunčanoj strani ulice, ne veruje u smrt i siguran je da će živeti večno.
