Ovo je životna priča žene koju je, po samom rođenju u nomadskom plemenu, vodio kroz život instinkt preživljavanja. Istovremeno je upoznala radost i bol, a čak i u najgorim momentima nije posustajala. Njena odiseja nas podseća kako su u životu ipak najbitnije one jednostavne stvari, poput porodice na okupu i njihovih nasmejanih lica koja su dovoljna da nas ispune i učine srećnim. Često zaboravimo da cenimo život, sam dar postojanja, zaboravljamo da praštamo, jer niko nije bezgrešan i tek kad nešto izgubimo shvatimo koliko to vredi. Vredi razmisliti o tome.
Voris Diri (Waris Dirie) je rođena u nomadskom plemenu u Somaliji, gde je sa svojom porodicom živela u veoma teškim uslovima. Sa pet godina je obrezana, sa dvanaest je pobegla od porodice i ugovorenog braka sa čovekom od šezdeset godina. Dok je lutala svetom zadesile su je mnoge teškoće, počevši od mnogobrojnih pokušaja silovanja, preko raznih prevara, iskorišćavanja kao radne snage od strane svoje šire porodice, nevolja sa izlascima iz zemlje, kao i lažnim brakovima u koje je morala stupati radi dobijanja pasoša. Danas živi u Njujorku sa suprugom i sinom, vrhunska je svetska manekenka i specijalni ambasador Ujedinjenih Nacija. Putuje svetom kao rečit i strastven borac za ljudska prava, prvenstveno za zabranu genitalnog sakaćenja žena i drugih oblika fizičkih i psihičkih iživljavanja nad njima. (izvor: http://sr.wikipedia.org/wiki/Waris_Dirie)
Slučajno, Voris Diri otkrio je fotograf Terence Donovan (Terens Donovan), koji joj je obezbedio naslovnicu za Pirelijev kalendar 1987. godine. Od tada, njena manekenska karijera kreće ka samom vrhu. Radila je za zvučna imena kao što su: Chanel, Levi’s, L’Oréal i Revlon. Te iste godine pojavila se na modnim pistama u Londonu, Milanu, Njujorku i Parizu. Pored toga se pojavljuje i u modnim časopisima kao sto su “Elle”, “Glamour” i “Vogue”. Nakon tih uspeha je usledio dokumentarni film “Nomad u Njujorku”, koji govori o njenoj manekenskoj karijeri. 1997. godine, na vrhuncu svoje manekenske karijere, Voris Diri je prvi put govorila o genitalnom sečenju kojem je bila podvrgnuta kao dete, i to za ženski magazin “Marie Claire”. Taj intervju je obišao sve svetske medije. Te iste godine je postala ambasadorka Ujedinjenih Nacija za ukidanje genitalnog sakaćenja žena.
Godine 1998, objavila je svoju prvu knjigu pod nazivom “Pustinjski cvet” – autobiografiju koja je postala međunarodni bestseler. Kasnije je objavila i druge knjige kao što su “Pismo mojoj majci” i “Deca pustinje”, koje su bile lansirane u saradnji sa Evropskom kampanjom protiv genitalnog sakaćenja.
2009. godine snimljen je i film po knjizi “Pustinjski cvet”, koji je prikazan u 20 zemalja, uključujući Francusku, Španiju, Izrael, Grčku, Poljsku i Brazil. Film je osvojio mnogobrojne nagrade i priznanja.
2010. godine, Voris Diri je proglašena za ambasadorku mira, od strane Afričke unije.
Radovi:
Pustinjski cvet (Desert Flower), 1998.
Nomadska kćer (Desert Dawn), 2002.
Deca bola (Desert Children), 2005.
Pismo mojoj majci (Letter To My Mother), 2007.
Odlikovanja:
Nemačka Afrika-Preis, 1999.
Corine (literarna nagrada), 2002. za “Nomadsku kćer“
Women’s World Award, 2004. – World Social Award
Erzbischof-Oscar-Romero-Preis, 2004.
Prix des Générations 2007.
Plaketa Martin-Buber udruženja Euriade, 2007.
Miloš Jeremić je surovi realista i veliki hedonista, trudi se da bude normalan, ali mu ne uspeva, sve svoje ideje i misli prenosi na papir, jer ljudi još uvek nisu spremni da čuju istinu.
