Upoznajte pevača i kantautora Stefana Zdravkovića, koji je nedavno učestvovao na bugarskom takmičenju The Voice – gde je od 4.000 prijavljenih učesnika, kao finalista ušao u top 12. Nakon mnogih nastupa sa različitim bendovima, Stefan je sada na putu izgradnje solo karijere, a u nastavku teksta saznajte više o njegovom iskustvu sa The Voicea, koje pesme uvek voli da čuje, šta ga inspiriše na stvaranje muzike, kao i gde i kada ga možemo čuti uživo.
Hvala ti na intervjuu! Kako si, da li si uzbuđen zbog trenutnih dešavanja u svojoj karijeri?
Veoma sam uzbuđen. Celog života sam radio da bih danas imao mogućnosti da stvaram, nastupam, i uživam u muzici i svemu što ona sa sobom nosi. Sada, kada konačno živim deo svog sna, pored toga što sam uzbuđen – istinski sam srećan.
Kada si shvatio da je muzika tvoj životni poziv, a ne samo hobi?
Kada sam 2020. godine dobio glavnu ulogu u mjuziklu Jesus Christ Superstar. Tada sam shvatio da želim da istupim i kao solo izvođač, s obzirom na to da sam od 2009. bio aktivni član benda. Nakon toga su usledili festivali i nagrade koje su samo potvrdile da sam na dobrom putu, počevši od “Slavjanskog bazara” u Belorusiji, do Kazahstana, Italije, Španije itd.
Učestvovao si na bugarskom The Voiceu. Kako je došlo do toga da se prijaviš i šta ti je ovo učešće donelo u pogledu karijere?
Hteo sam da izađem iz svoje zone komfora, i u tom periodu naišao sam na prijavu za The Voice u Bugarskoj. Prijavio sam se i napravio stvarno veliki uspeh – od preko 4.000 prijavljenih, kao finalista sam ušao u top 12. To mi je donelo vidljivost – kako u Bugarskoj, tako i kod nas u Srbiji. Ostvario sam razne kontakte, mogućnosti, dobio ponude, i još uvek sam u pregovorima sa jednom od najvećih izdavačkih kuća gde ću odlučiti hoću li karijeru graditi u inostranstvu sa pesmama na engleskom, ili ću započeti autorsku karijeru u Srbiji.
Pored neverovatnog iskustva koje si stekao, sigurno je bilo i anegdota sa nastupa ili iza kulisa takmičenja. Ispričaj nam neku!
Pred najbitniji krug, onaj koji bi me vodio u top 12, dobio sam gnojnu anginu, i imao četiri nastupa dan za danom pre snimanja epizode u Sofiji. Jedan nastup je bio u Novom Sadu, ostala tri u Banja Luci i Prijedoru, odakle sam direktno išao u Sofiju. U toj epizodi pevao sam When A Man Loves A Woman, koja je jedna od najtežih muških pesama za izvođenje. U tom preumornom i iscrpljenom stanju, na tonskoj probi sam skoro pa izgubio glas. Srećom, imao sam dva dana odmora pred zvanično snimanje, da malo predahnem, ali pošto sam još uvek bio na ivici, nisam hteo da rizikujem i morao sam da kupim mali viski kako bih se opustio i prestao da razmišljam o tome. Taj nastup mi je, nakon toga, doneo najveću popularnost, a flašicu viskija još uvek čuvam.
Pored toga, Galena, jedna od sudija, u nekoliko navrata je imala komentare na račun mog izgleda i nastupa, pa su ljudi na bugarskoj granici mislili da smo zajedno. To je bio haos.
Razmatrao si i da se prijaviš na srpsko takmičenje za Pesmu Evrovizije. Zašto si odustao i promenio planove?
Razmatrao sam, da. Dobio sam nekoliko ponuda, a poslednja se desila praktično dan pred kraj prijavljivanja, pa sam pomislio da je to znak da se na tom takmičenju i pojavim. Međutim, kako sam se našao u mnogo projekata u istom trenutku, fizički nisam bio u mogućnosti da budem na toliko strana, a samim tim ne bih mogao da dam svoj maksimum, naročito na takmičenju tog kalibra – mislim da je to nedopustivo. Moja želja svakako jeste da jednog dana predstavljam Srbiju na Evroviziji. Zapravo, još kao dečak, dok sam je gledao aktivno, imao sam tu želju i, evo, prati me i dan-danas.
Ka čemu trenutno vodi tvoj karijerni put? Šta očekuješ i čemu se nadaš?
Moj put je da pevam muziku koju volim, autorsku pre svega, ali svakako i obrade autora koje poštujem, da radim sa talentovanim i kreativnim ljudima sa kojima ću moći da izgradim jedan prepoznatljiv koncept koji će trajati – u nadi da će dotaći mnoge duše. Očekujem da budem dosledan sebi i da nastavim da verujem u sebe, a nadam se da ću na tom putu nastaviti da budem strpljiv.
Da li te uskoro negde možemo slušati i da li možemo očekivati novi solo singl?
S obzirom na to da se na velika vrata vraća jedan od najbitnijih festivala kod nas, ovog proleća me ljudi mogu slušati u okviru revijalnog dela “Beogradskog proleća”, koje će se održati u Kombank dvorani 29. aprila. Svakako pozivam sve ljude da me prate na društvenim mrežama, jer ću uskoro ponovo krenuti aktivno da nastupam, a tamo mogu da dobiju sve informacije o lokaciji i vremenu.
Imaš li pesmu koju si poslušao bezbroj puta i sigurno možeš da je čuješ još barem toliko?
Imam ih mnogo, i vrlo su različitih žanrova.
Staind – It’s Been A While
Darkwood Dub – Dorćolac
Miki Jevremović – Ako jednom vidiš Mariju
AC/DC – Big Gun
Zdravko Čolić – Ti si mi u krvi
Rage Against The Machine – Renegades of Funk
Justin Timberlake – Mirrors
43 Zla – Hedovina
Itd, itd…
Život piše romane, a možda piše i pesme. Šta te najčešće inspiriše na stvaranje muzike?
Inspirišu me događaji i ljudska ogoljenost u datim trenucima. Svakako volim da oživljavam emocije iz takvih situacija i da prenesem u melodiju. U zavisnosti od toga kako se tog dana osećam – menjaće se i manir, žanr itd.
Ko su tvoji trenutni muzički uzori?
U ovom trenutku zaista nemam uzora, što ne znači da nemam mnogo izvođača koje poštujem i cenim kao autore i performere. Imao sam ih mnogo, ali trenutno pokušavam da se igram sa svojim izrazom.
Sa kojim muzičarima bi najviše voleo da sarađuješ?
Eddie Vedder, Mike Patton, Justin Timberlake, Parcels, Weeknd.
Šta radiš u trenucima u kojima osećaš kreativnu blokadu? Imaš li "recept" za izlaženje iz iste?
Imao sam je do nedavno. To je isuviše individualna stvar, i mislim da svako ko je doživljava mora da prodre u sebe i shvati razloge zbog kojih se blokada dešava. Meni je pomoglo kad sam shvatio da imam nerealna očekivanja od sebe i da bih mogao malo da usporim. Tada sam, zapravo, skinuo ogroman teret sa sebe, a samim tim opet mogu lakše da pišem i da stvaram.
Kada se ne bi bavio muzikom, šta bi bila tvoja druga struka po izboru?
Možda bih se bavio sportom ili nečim što ima veze sa sportom. Dugo sam trenirao karate, stekavši mnogo prijatelja iz tog sveta. Sa druge strane, i dan-danas volim da živim zdravo i aktivno. Generalno volim da motivišem ljude, to se u velikoj meri ogleda u mom poslu dok predajem norveški jezik.
Ko je tvoja najveća podrška u životu i karijeri?
Porodica je najveća podrška – apsolutno.
Koju pesmu bi posvetio našoj redakciji?
Pesmu koju volim da slušam kad nemam ideju šta mi se sluša, pa od nje nekako prirodno krenem dalje, a to je Montreal od Roosevelta.
Fotografije: wannabemedia.rs
Pitanja: Jovana Pantić
