Eto vam, na! Kukali ste kada je, tobože, “sunce topilo asfalt”, niste gasili klima uređaj po ceo dan i noć da bi ujutru ušinuti išli na posao, stideli se pazušnih krugova, bili najverniji fanovi saveta gospođe Macure – i preživeli ste. Onda je temperatura otišla ispod nule, ni to vam ne odgovara. E pa, smrznite se, proklete meteoropate!
“Jao, konačno vreme koje mi odgovara!”, kaže moja drugarica na minus jedan, a meni dođe da joj zavalim šamarčinu i to upravo onom rukom koja je od marketa do kuće promrzla. Kako neko uopšte može da voli hladnoću?!
Belo sranje kao belo sranje, ne kapiram čemu se oduševljavate?!
Okej, ako uzmemo u obzir da su moji mama i tata bili nevaljali davne 1985. godine na letovanju u Đenovićima, i da sam ja, napravljena u junu iste godine, tipično letnje dete – onda može da se shvati zašto najviše od svega volim da hejtujem zimu. I baš zato ne mogu da shvatim da neko uživa u smrzavanju.
Uzmimo u obzir i to da sam prerasla skafandere i ostala kosmonautska odela koja su spas u ove hladne dane. Dakle, samo nekoliko slojeva jako smaračke garderobe može da me zaštiti od ledenog vetra, a da ne govorimo da se ista ta odeća slepi uz mene i oznoji me kada uđem u nerealno tople trole. Ako niste znali, trolama u Beogradu suđeno je da greju i leti i zimi. Doduše, pozitivna stvar tokom zime je što penzosi ne bazde toliko.
Unihop koji obavezno kolje stomak, pa termo čarape, one debele sa buvljaka, a preko toga debele farmerke, a gore mala majica koja slepi brushalter, majica kratkih rukava, pa bluza dugih rukava, pa džemper, pa debela zimska jakna koja dodaje pet kila. Onda dolazimo do finesa: na glavu stavljamo šubaru, što znači da se automatski opraštamo od frizure, zatim bakin ogroman šal i rukavice koje su gotove da se pocepaju pod pritiskom sveže izlivenih noktiju. Pa, čoveče, kada odem u teretanu i kada krenem da se skidam – pa jedno sedam kilograma odeće odbacim. Da ne govorim o tome da mi sva garderoba jedva stane u ormarić.
Kao što sam već spomenula, od frizure se tokom zimskih meseci oprostim. Na feniranje uglavnom bacim pare, jer blaga vejavica od plavuše savršeno ravne kose napravi nakostrešenog histerika. Punđe i pletenice dolaze u obzir samo ukoliko imam direktan prevoz od tačke A do tačke B, ali tada se gologlava smrznem.
Najgore od svega je što pod teretom garderobe nekako ne osećam da li sam se ugojila ili ne. A preko zime, naravno, ne da se slavi i krka, nego se za jedan mesec strpa više kalorija nego preko celog leta. A ko, realno, kada se nađe u toplom domu može da odbije kuvanu rakiju i proju sa slaninicom? Pogotovu ako se ceo dan probijao kroz sneg i manevrisao po ledu.
A onda dođe proslava Nove godine. Okej, volim da je slavim, ali samo iz razloga što su to veče svi utripovani u magiju i u posebnom su raspoloženju. Moj novčanik je ne podnosi. Kaže da uvek ostane lakši za najmanje 100 evrića. Kafana ili klub oko 50 evra, a gde je frizura, gde je haljina, gde je šminka, gde je taksi, gde su nepredviđeni troškovi kada u istoj toj kafani posle 23 časa nestane piće pa moram da ga kupujem po “specijalnim” cenama? Da je Nova godina u leto, pravile bi se žurke na plažama, nosile bi se letnje haljine ili kupaći kostimi i pili bi se letnji kokteli. Ušteda u startu.
Da li sam vam već rekla koliko mrzim kada belo sranje padne? I ne, ne volim ni onaj bajkovit sneg kao sa razglednica, a tek ne volim onaj “sneg” koji se kada zgazim u njega pretvori u blato. Ni kada sam bila mala nisam previše uživala u snežnim igrarijama. Dobro, priznajem da mi je bilo lepo dokle god sam mogla da se uvučem u crveno-beli skafander. Posle toga a-a.
Imam 26 godina. Do dana današnjeg nisam shvatila čemu služe petarde. Ono kao uzmeš i zapališ i baciš i ono pukne! Vau! Velika senzacija! Vatromet mogu da razumem; boje i oblici se razlivaju po nebu, ali govance koje pukne i prestravi prolaznike, to mi je živa glupost. Naravno, “brižni” očevi iz nekog razloga jako vole da pujdaju svoje sinove da bacaju petarde. Kao da je to neki prvi dokaz muškosti.
Zato preko zime popreko gledam bacače petardi i jurim između zgrada kao poparena, u strahu da će mi neko jednu ubaciti u kapuljaču. Otkud znam, svakakvih piromana ima.
Bežim i od opasnih ledenica. Prošle godine jedna je usmrtila slučajnu prolaznicu.
Nakon čitanja ovih redova, shvatićete zašto sam namćor preko zime, zašto vas sa puno prezira pogledam kada kažete da ste se vrhunski proveli na grudvanju i zbog čega mi se neopisivo gadite kada bacate petarde. A kada dođe proleće, tada poznajete neku drugu Martinu, ljupku devojku sa puno strpljenja.
Izvor fotografije: forevertwentysomethings.com
Prethodne tekstove iz serijala “WTF” možete pogledati ovde.
Martina Anđelković pola dana živi stvaran život, a pola provodi na društvenim mrežama. Autorka je i voditeljka fiktivnog kulinarskog show-a, fejk plavuša i deda Pajina unuka.
